Dragi roditelji, na ovoj strani možete pronaći korisne savete vezane za razne segmente zdravog i srećnog odrastanja vaše dece.

U procesu uspešnog prilagođavanja deteta na kolektiv, ključnu ulogu igra stepen fleksibinosti i volje roditelja za ovaj korak. Dosadašnje iskustvo u radu sa decom pokazalo je da su lekcije iz udžbenika na temu adaptacije veoma korisne, ali da se u njima zanemeruje nešto što smo mi, vaspitači, kao aktivni učesnici u tom procesu uočili, a to je da je uvek lakša adaptacija deteta nego roditelja. Naša preporuka je da se proces privikavanja deteta i roditelja uvodi postepeno. Dan kada treba da se odvoje od svog mališana i da ga puste u život, veoma je važan za roditelje. Deca ga se kasnije skoro i ne sećaju, naročito ona deca koja su u najranijem uzrastu stupila u kolektiv. S druge strane, za roditelje je to dan pred koji počinju preispitivanja i odugovlačenja (“Moramo li, hajde da ga pustimo do proleća…..ili, dok mu prođe rođendan“), sve vreme pokušavajući da nađu rešenje za situaciju.
MORAM DA SE VRATIM NA POSAO, ŽELIM TO, ALI KAKO ĆEMO DA BRINEMO O DETETU?!

Suštinski, u procesu uspešne adaptacije deteta na kolektiv, ključnu ulogu igra stepen fleksibinosti i volje roditelja za ovaj korak. Ukoliko se roditelj koleba, ima “plan B“ u vidu bake, deke, dadilje, ukoliko su kod roditelja izraženi strah, nepoverenje i panika, dete će to primetiti i to će se loše odraziti na uspešnost prilagođavanja i socijalizacije. Dosadašnje iskustvo u radu sa decom pokazalo je da su lekcije iz udžbenika na temu adaptacije veoma korisne, ali da se u njima zanemeruje nešto što smo mi vaspitači, kao aktivni učesnici u tom procesu uočili, a to je da je uvek lakša adaptacija deteta nego roditelja. Prvi i ključni korak je da sami sa sobom donesete odluku da je vreme za obdanište. Tom prilikom, stavite na papir sve ono pozitivno što će taj preokret doneti vama i vašoj porodici (olakšana materijalna situacija, zadovoljstvo napredovanjem u karijeri) i sa druge strane negativno (eventualna loša reakcija deteta na kolektiv) i videćete da li je pravi trenutak za odvajanje.
Najčešća pitanja roditelja u toku adaptacije:
• Koliko dugo traje prilagođavanje? • Kako će ono bez mene? • Šta smemo da ponesemo od kuće? • Može li dete da dovodi/odvodi neko drugi? • Možemo li mi prisustvovati prilagođavanju? • Šta vi radite ako oni plaču? • Koliko vremena danas može da ostane? • Da li sme da koristi svoju dudu, flašicu? • Šta da radim ako dete sutra ne želi da dođe, ako puno plače? • Smem li ja da virim odnekud? • Kada će moći da ostaje po ceo dan? •
Proces privikavanja na kolektiv je nešto što je vremenski nemoguće predvideti. Kod svakog deteta je on individualan, pa tako i dužina adaptabilnog perioda varira od deteta do deteta. Ono što se pokazalo u praksi, to je da se deca uglavnom priviknu na kolektiv posle dve nedelje kontinuiranog dolaska. Naša preporuka je da se proces privikavanja deteta i roditelja uvodi postepeno. Ovo podrazumeva da prvi dan, roditelj bude 10-ak minuta sa detetom u novom kolektivu. To je dovoljno vremena da dete “snimi” prostor i odu kući uz dogovor da će sutra opet doći. Sledećeg dana dete ostaje bez roditelja maksimalno 20 minuta i to tako što se pozdravi sa roditeljima, oni mu kažu da idu na kratko do prodavnice, da kupe nešto što dete voli (npr. slatkiš) i odu bez obzira na reakciju deteta (plač, dozivanje…). Veoma je važno da dođu nakon isteka dogovorenog vremena i donesu to što su obećali da će kupiti jer dete tako stiče osećaj poverenja i sigurnosti u roditelje da će se oni uvek vratiti po njega. Nakon toga svaki sledeći dan se dužina boravka deteta produžava u zavisnosti od toga kako dete reaguje. Naravno, ukoliko bi dete burno reagovalo, roditelj bi bio pozvan da u najkraćem roku dođe. Često roditelji pitaju da li mogu da budu prisutni dok se dete adaptira. Naš odgovor je: “Što kraće, samo onoliko koliko je neophodno-pri dolasku i odlasku“. Ukoliko roditelj zajedno sa detetom bude u grupi dok se ono adaptira, ono je sve vreme upućeno na njega (dodaje mu igračke, vuče ga za ruku od kutka do kutka u sobi), čime potpuno zanemaruje drugare koji su oko njega, a to je suprotno od onoga što adaptacijom pokušavamo da postignemo-socijalizacija deteta unutar kolektiva. Takođe, ako je roditelj duže ostao u prostoru gde deca borave, dete će se navići da je on tu, vezaće ga za taj prostor i svaki naredni dan će patiti jer će očekivati da su mama i tata “baš tu gde su već bili i igrali se sa mnom“. Ono što je takođe značajno, već dolazeća, adaptirana deca bi u tom slučaju tražila i bila tužna što njihovi roditelji nisu zajedno sa njima.
Kako će proces prilagođavanja izgledati u mnogome zavisi i od uzrasta deteta i od toga da li je već bilo u kolektivu. Mlađa deca, po pravilu, burno reaguju, jako plaču prilikom odvajanja od roditelja, što je i očekivano, jer je to znak da dete reaguje na pravi način na odvajanje i da dolazi iz porodice gde vladaju dobri odnosi (naravno da dete više voli da bude sa mamom i tatom kodkuće, nego u vrtiću). Takva burna reakcija je, po pravilu, kratkotrajna- dete plače jedan minut, a onda, čim mu nešto ili neko skrene pažnju, prestaje i uključuje se u igru. Naravno, ono se s’ vremena na vreme seti, opet zaplače ali je to sve kratkotrajno i može mu se skrenuti pažnja na nešto drugo. Važno je da se dete navikne na prostor, na drugu decu, na vaspitače, a kako vreme odmiče, ono će se postepeno uključivati u sve elemente režima dana.

PONAŠANJE RODITELJA KOJE ĆE OLAKŠATI DETETOVU ADAPTACIJU NA JASLE:

 

  • Gradite pozitivan stav roditelja prema uključivanju deteta u jasle.
  • Razvijajte poverenje u osobe koje će se u jaslama brinuti o detetu.
  • Redovno dovodite dete u vrtić. Svakodnevnim dolaskom dete uči sled radnji (dolazak u vrtić – odlazak roditelja – boravak u vrtiću – povratak roditelja nakon određenog vremena).
  • Donesite stvar za koju je dete emotivno vezano (dudu, flašicu, omiljenu igračku, i sl.) i uz koju se može umiriti.
  • Pre polaska u jasle raspitajte se o ritmu življenja u vrtiću i postepeno sa njim usklađujte i kućni režim (obroci, spavanje, boravak na otvorenom…).

 

KADA OSTAVLJATE DETE U JASLAMA POŽELJNE SU SLEDEĆE REAKCIJE:

 

  • U terminima koje dete razume, definisati količinu vremena koju će provesti samo bez roditelja (npr. „…idem da kupim novine, idem na posao“ i sl.).
  • Naglasiti potpunu verovatnost svog povratka („…kad to obavim doći ću po tebe“).
  • Navesti sestru-vaspitača kao osobu koja će se brinuti o detetu („…vaspitačica, njeno ime, će te čuvati dok se ja ne vratim“).
  • Definisati aktivnosti u koje se dete može uključiti za vreme boravka u vrtiću („…ti se igraj sa kockama dok se ja ne vratim po tebe“).
  • Kratko se opraštati sa detetom. U protivnom, roditelj ostavlja utisak nepoverljive i nesigurne osobe što nepovoljno utiče na dete.
  • Pokažite mu da ga volite i kada ono odbija ostanak u kolektivu.

 

ŠTA MOŽE OTEŽATI ADAPTACIJU:

 

  • Nesiguran, zaplakan roditelj.
  • Roditelj koji ne oprostivši se od deteta, doslovno pobegne.
  • Roditelj koji od svog deteta traži dozvoju za odlazak („Mogu li sada otići?“; Reci mi kada mogu otići!“ i sl.).
  • Roditelj koji se dugo zadržava na vratima vrtića ili stalno viri kroz ista i sl.
  • Roditelj koji pokušava da ubrza adaptaciju, tzv. „bacanje deteta u vatru“ tj. ostavlja dete u jaslama odmah ceo dan. Na taj način dete može da stvori otpor prema vrtiću. Zato se preporučuje da dete prvo vreme u vrtiću boravi kraće, prilagođavanje treba da bude postupno (npr. pola sata/sat vremena prvog dana, zatim dva do tri sata drugog dana itd.), o čemu se treba dogovarati sa setrom-vaspitačem. Na taj način se dete postepeno upoznaje sa prostorom, drugom decom i sestrama-vaspitačima. Ritam i brzina adaptacije različiti su za svako pojedino dete.
  • Roditelj koji ne komunicira sa sestrama-vaspitačima o tome kako one procenjuju potrebni ritam adaptacije. Sopstvene procene „od oka“ mogu biti sasvim pogrešne.

 

KOLIKO TRAJE ADAPTACIJA DECE?

Prosečno trajanje prilagođavanja dece na jaslice je oko 15 dana. Međutim, ne treba se zabrinjavati ako ovaj proces potraje duže – pojedina deca su osetljiva na promenu ritma i uslova života. Ovo razdoblje adaptacije kod dece prolazi relativno bezbolno i bez posledica.

U okviru vrtića „Mala fabrika mašte“ velika pažnja poklanja se razvoju verbalne i neverbalne komunikacije, praćenju i stimulaciji govorno-jezičkog razvoja svakog deteta, kao i razvoju mišljenja, pamćenja, pažnje, otkrivanju i korekciji određene vrste patologije govora i jezika, kao i savetodavnom radu sa vaspitačima i ostalim članovima stručnog tima, kao i sa roditeljima. Sve nabrojane aktivnosti sprovodi diplomirani defektolog- logoped. Na svim razvojnim nivoima, pocevsi od najmladje jaslene grupe logoped vrši stimulaciju razvoja govora pomoću igre. Deca kroz igru, komunikaciju sa logopedom, njegovim oponašanjem i imitacijom razumeju govor, razvijaju slušnu i vizuelnu pažnju, uče se pravilnom izgovoru glasova, bogate svoj leksički fond, povezuju izgovorenu reč sa odgovarajućom slikom, igračkom ili predmetom, izgovaraju prve reči, oblikuju rečenice, a zatim ih proširuju.

Deca starijeg uzrasta uče se pravilnom i lepom govoru, koriguju se nepravilno izgovoreni glasovi i stvara se osnova za pravilnu artikulaciju drugih glasova, radi se na diferenciranju glasova koji su akustički slični, kao i glasova po mestu formiranja. Deca uče da razmišljaju, bogate svoj rečnik, koriste različite vrste reči u govoru, razvijaju finu motoriku, pažnju i koncentraciju.

U najstarijoj grupi deca se upoznaju sa slovima, prepoznaju slova u različitim delovima reči, uočavaju razliku izmedju slova i glasa ( slovo pišemo, a glas izgovaramo) , što im omogućava da shvate da je reč sastavljena iz glasova- slova. Radi se na ovladavanju procesom analize i sinteze ( raščlanjivanje reči na glasove i povezivanje glasova u reči ), a jednostavne jezičke igre doprinose shvatanju strukture rečenice. Deca ovladavaju tehnikom početnog čitanja i pisanja. Upotreba priča u slikama doprinosi razvoju narativnih sposobnosti kod dece, razvoju kreativnosti i mašte.

U trenucima razonode u grupi deca se nadmeću u izgovaranju kratkih i jednostavnih brzalica , kojima se razvijaju govorni aparat i sluh kao i koncentracija, percepcija a naročito socijalizacija. Deca jedna drugoj sa radošću zadaju brzalice i nadmeću se u bržem i pravilnijem izgovaranju istih.

Korišćenje različitih pesmica u radu pokazalo se jako korisnim i interesantnim u radu sa mališanima svih uzrasta. Pesmice predstavljaju značajan materijal za rad na razvoju slušanja i podsticanju razvoja govora, mišljenja i verbalnog pamćenja kod dece. Na svim uzrasnim nivoima koristimo pesmice koje osim ritma uključuju pokret ,kao i ponavljanje odredjenog pojma ( npr.kod dece uzrasta do tri godine pokazivanje po zadatom nalogu odredjenog dela tela na sebi, pomoću čega dete stiče doživljaj telesne celovitosti. Kod dece starijeg uzrasta osim pokazivanja i imenovanja delova tela na sebi i drugome, podstiče se razvoj lateralizovanosti, tj.odredjivanje leve i desne strane tela i prostora u kom se deca nalaze).

SAVETI ZA RODITELJE!

Važno je napomenuti da se korišćenjem pesmica i pokreta angažuju sva čula, bude pozitivne emocije kod dece, podstiče izgovor glasova, kao i ostale sposobnosti kod dece. Logoped u svom radu koristi : igračke, različite vrste slikovnica ( anatomske slikovnice za decu najmladjeg uzrasta), ogledalo, slagalice, ilustracije u boji, kockice, didaktičke komplete, bojanke, diskove, edukativne igrice, drvene umetaljke, razne knjige i priručnike.

U vrtiću logoped aktivno saradjuje sa vaspitačima i roditeljima, a povremeno i sa pedijatrom, pedagogom i stomatologom. Kroz saradnju sa posebno edukovanim vaspitačima postiže se uvid u celokupan razvoj deteta ( razvoj verbalnih i neverbalnih sposobnosti, fine i grube motorike, mišljenja, inteligencije, pažnje, pamćenja, socio- emocionalnog razvoja ).

Posebna pažnja se posvećuje saradnji sa roditeljima.Vršenjem stalnog nadzora logoped uočava da li govorno- jezički razvoj odgovara uzrasnim normama deteta i shodno tome radi na prevenciji, dijagnostici i korekciji poremećaja govora i jezika. Roditelji su upoznati sa planom i programom vežbi koje se sprovode individualno, a po potrebi i u grupi dece sa istim ili sličnim govorno-jezičkim poremećajem. Važan deo korektivnog tretmana jeste i nastavak rada u kućnim uslovima( roditelji treba da sprovode predloženi program vežbi sa detetom, radi sticanja i automatizacije dobrih govorno-jezičkih navika) , kao i postojanje adekvatnih govornih modela u porodičnom i socijalnom okruženju deteta.

Prisustvo i rad logopeda u „ Maloj fabrici mašte“ omogućava uvid u sveukupni razvoj dece, kao i prevenciju, blagovremeno uočavanje, dijagnostikovanje i rehabilitaciju govora i jezika dece od najranijeg uzrasta sve do polaska u školu. Uspešna saradnja sa ostalim članovima stručnog tima i roditeljima doprinosi da se svaki naredni korak u odrastanju predje lako i da deca budu adekvatno pripremljena za polazak u školu.

U savremenoj stomatologiji je prisutan stav da se higijena usta i zuba mora odvijati već kod nicanja prvog mlečnog zubića deteta. To se događa već oko petog ili šestog meseca života. Roditelji su dužni da svaki put za vreme večernjeg kupanja detetu operu zube sa četkicom za zube.

U početku se dečiji zubi peru bez paste za zube i to do devetog meseca starosti deteta. Kasnije se dečiji zubići svako veče peru sa dečijom pastom za zube, koja po mogućnosti ima najveći procenat fluora u sebi. Kod dece starije od 15 meseci neophodno je dva puta dnevno prati zube iz razloga što deca tog uzrasta koriste vrlo raznoliku hranu bogatu šećerima i ugljenim hidratima.

Već od druge godine života vrlo su bitne redovne posete stomatologu da bi se blagovremeno detektovao i sanirao karies na mlečnim zubićima. Detetu ne treba zabranjivati slatkiše, ali je izuzetno bitno posle svakog konzumiranog slatkiša tokom dana obavezno oprati detetu zube.

Drage mame i tate,

Često ste suočeni sa situacijama u kojima vaša deca ultimativno očekuju od vas da ih nosite. Da li je to dobro, zdravo i korisno, kako za njih, tako i za vas pokušaćemo da otkrijemo. Sabrali smo, podelili i pomnožili mnoge glasine i lekcije, iskustveno i naučno dokazane, savete starijih, naučena ponašanja od predaka, stručna mišljenja specijalista i odlučili da sve te vesti podelimo sa vama.

Nošenje deteta još kad je sasvim mala beba ponekad se čini kao zahtevan i naporan fizički posao. Ova navika, za samog roditelja i njegov skeletni i mišićni sistem u organizmu predstavlja veliki teret. Ponekada vam se čini da ste preumorni od svih dnevnih obaveza i da vam nošenje deteta stvara jos jednu otežavajuću okolnost u samom vaspitanju, posebno ako se mališan navikne i želi biti “na rukama” veći deo dana.

Vratimo se na početak !

Dok se beba još razvija u stomaku ona sluša otkucaje srca svoje majke, čuje prigušeno njen glas i ostale glasove koji se prenose putem vibracija. Takođe, temperatura majčine utrobe kao i biohemijski procesi su prave male predstave u kojima učestvuje i vaša beba, nekada kao nemi posmatrač, a nekada kao “aktivni učesnik u akrobacijama”. Njen mozak pamti sve te situacije i vremenom stvara određene refleksne pokrete. Stručnjaci kažu da je svaka trudnoća posebna i drugačija avantura kako za organizam trudnice tako i za njenu bebu.

Rađanjem se beba fizički odvaja od majke i potpuno je spremna da individualno diše, jede, napreduje i bori se. Sve polako kreće svojim tokom, međutim fizički kontakt između roditelja i dece ostaje zauvek ona tačka spoja u kojoj  prenosimo emocije, toplinu i energiju. Uglavnom su i deca i roditelji i davaoci i primaoci. U prvih godinu dana zivota, deca svojim ponašanjem i neverbalnom komunikacijom prosto traže da ih nosite. Jos uvek ne mogu da pričaju i da vam objasne da im je najudobnije i najsigurnije u vašim rukama i toplom zagrljaju. Naslonjeni na vas, osluškuju ponovo otkucaje vaseg srca, crpe toplotu, ponovo ih raduju i smiruju vibracije vašeg glasa.

Takođe, postoje dokazi da nošenje dece podstiče neurološki razvoj mirisanjem i dodirivanjem roditelja, donosi im bolji osećaj za ravnotežu osećajuci roditeljev ritam tela i kretanja. Ne zaboravite ove činjenice čak i dok tragate za pravim rešenjem kako da vaše dete odviknete od nošenja.

Znamo da je i majkama i očevima nivo hormona zaduženih za osećaj sreće i nervno rasterećenje na visokom nivou dok u zagrljaju imaju svoje dete. Iako različite kulture polaze od niza oprečnih stavova, često ćete čuti na Balkanu, da je za vaspitanje deteta loše, da kako se narodski kaže “dete navikne na ruke”. Tradicionalni pogledi na roditeljstvo, bezmalo su posledica načina života naših predaka, određenih pogrešnih verovanja i nedovoljnih znanja iz oblasti Psihologije  i Pedijatrije.

Bilo kako bilo, nošenje deteta u naručju predstavlja “produžetak trudnoće” posebno za bebu. Ono pospešuje razvijanje osećaja bliskosti, utiče pozitivno na izgrađivanje poverenja i jačanje uzajamnih emocija. Primetili ste da se vaše dete oseća spokojno i najbezbrižnije u vašem zagrljaju, ne čini vam se, u pravu ste! Ovo potvrđuju i mnoge naučne studije koje kao esenciju roditeljstva vide fizički kontakt između roditelja i deteta.

Kako dete raste njegovi pogledi na svet oko sebe i interesovanja se menjaju. Ukoliko živi u skladnoj, pozitivnoj porodičnoj atmosferi njegove težnje za izazovima biće usmerene na samostalno istraživanje koje će nekada trajati satima. Međutim, kada oseti čak i malu dozu nelagodnosti ili straha instiktivno će trčati u mamin ili tatin zagrljaj. Ta stalna nesvesna borba u malom biću između samostalnih akcija i ispitivanja i vaše potvrde da je u roditeljskom naručju najsigurnije ostaće sve do zrelosti nevidljiva klackalica na kojoj svakih malo preteže jedna strana.

I ne strepite da ćete vaše dete bespovratno razmaziti. Kako budu rasli tako će se sve više odaljavati.

U nekim delovima sveta svakodnevne obaveze majki i očeva, surova borba sa prirodom i klimatskim uslovima ne dozvoljavaju im da se dugo zadržavaju u kući, zato decu nose u improvizovanim kengur torbama. Naročito u zemljama Latinske Amerike,  Afrike i Dalekog Istoka gde se oduvek praktikuje nošenje beba i dece. U ovim društvima bebe su najčešće aktivno uključene u život odraslih i nošene na grudima, boku ili leđima majke, oca ili starije braće i sestara gotovo tokom čitavog dana. Takav pristup odgajanju dece dovodi do značajnih napredovanja u razvoju socijalnih veština i emocionalne inteligencije kod dece.

Gledajući vas, vaša deca uče i upijaju sve, čak i ono što vam je nezamislivo. Dok se nose mališani u velikoj meri animirani ponašanjem roditelja, proučavaju vašu mimiku lica, visinu tona koji koristite u komunikaciji u određenim situacijama, govor vašeg tela i kasnije nepogrešivo znaju vaš karakter, koji prisvajaju i ugrađuju u sopstvenu ličnost.

Zapitaćete se naravno ko tu koga animira, ko je na kraju glumac a ko publika.

Brzi dečiji mozak obrađuje milione informacija i svakim trenom uči. Tako mali “pametni kompjuter” neće propustiti da zabeleži u nekom “skrivenom fajlu” čak ni stvari koje bi vi rado zaboravili.

Dragi roditelji, ponosni dobitnici malih pametnjakovića, sami procenite koliko, kada i u kojim situacijama treba da nosite svoje luče. Mi vam savetujemo da ih volite, grlite i ljubite svakoga dana sve više.

Dečiji parkići su postali prave male oaze u sred velikih betonskih gradova, nepreglednih nizova zgrada i parkinga za automobile. Često su urbanističkim, arhitekstonskim i građevinskim projektima oivičeni širokim pojasom zelenila mada ima dosta i onih koji u svom samom prostoru za igru imaju poneko drvo ili široki žbun. Pored toga što je najzdraviji boravak u zelenilu postoji i onaj opuštajući i rasterećujući efekat koji priroda ostavlja na svakog čoveka i dete. Ovde su se i najhrabriji i najstidljiviji opustili, pre ili kasnije , nisu odoleli izazovu na koji imaju pravo samo deca. Od smeha do po koje suze, u trku i skoku, avantura je zagarantovana.

Parkići su takođe mesta gde se pored igre i fizičke rekreacije deca upoznaju sa svojim vršnjacima i ostalom decom, tako da su u dečijem svetu oni sinonim za zabavan društveni život i upoznavanje. Neretko ćete ćuti od neko ima druga jos iz parkića. Ta sreća da prijateljstvo traje još od malih nogu jedno je od najvrednijih priznanja koje savremeni čovek može da ima.

Pojedini parkići imaju bezbednu podlogu, interesante sprave za penjanje, klackalice, vrteške i ljuljaške najrazličitijih oblika i dimenzija. Igra na otvorenom, čini nam se kao retka “porcija slobode” koju svom detetu mozemo priustiti. Tu je sve manje ili više podređeno deci, to je prostor kojim oni caruju.

Kako i u kojoj meri igra u parkiću podstiče kreativnost u samostalnoj igri napolju?

Na ovo pitanje odgovor daju stručnjaci iz oblasti Radni terapeut koji se bave sveobuhvatnim istraživanjem vezanim za prednosti i nedostatke koje dečija igra u parkiću donosi.

Svakodnevno viđamo slične situacije po dečijim parkićima: Deca se igraju, koriste vrteške, klackalice i ljuljaške uz prisustvo roditelja koji pokušavaju sve više da kontrolišu tu istu igru. Podstaknuti stalnim, imaginarnim, neretko neopravdanim strahovima, roditelji često baš tom kontrolom postaju režiseri i scenaristi dečije mašte i najbezbrižniji period u odrastanju kreiraju po svojim merilima. Deca, kao posledicu takvog vaspitanja, ispoljavaju ponašanje koje možemo okarakterisati kao nedovoljno zrelo. Konflikti i rasprave oko toga ko će se sledeći ljuljati, ko želi sa kime da se klacka a sa kim ne želi, koliko dugo ko koga čeka da siđe sa omiljene vrteške, često rešavaju roditelji. Psiholozi ukazuju na oprez! Roditelji po njihovom mišljenju trebaju da nadgledaju dečiju igru, predvide realne opasne sitacije i reaguju na vreme. Međutim samu interakciju između dece trebaju da prepuste samoj deci. Ne smeju rešavati konflikte umesto njih. Još dok je dete malo, nesigurnim hodom doćiće do tuđe lopte ili kantice u parkiću, shodno pravilima lepog ponašanja, roditelj će mu uzeti iz ruku tuđu stvar i vratiti je vlasniku. Te situacije deca pamte, na to smo ih mi naučili, kasnije u vrtiću dele zajedničke igračke, imaju zajednički prostor u kome imaju ista prava. Vaspitači su osobe čije ophođenje treba oponašati. Nikada ih nećete videti da se svađaju između dva deteta, da podižu ton ukoliko je neko bio nevaljao, pažljivo prate ponašanje dece u igri i kasnije tom analizom individualno podstiču razvoj potrebnih osobina na kojima sa detetom treba raditi. Deca moraju ostati deca, da bi kroz igru naučila kako odrastati. To nije nešto što roditelji trebaju učiniti umesto njih, a čine to jer misle da ce svojom reakcijom uspeti nekako da zaštite svoje dete i umire tuđe dete. Svađe, mirenja i obostrana izvinjenja su nešto što deca u dobu od četvrte godine na više trebaju da imaju usađeno unapred, kućnim vaspitanjem i pravilnom pedagoškom edukacijom. Ne osećajte se odgovornim baš za svaku reč ili postupak koji vaše dete odluči da primeni u igri, ne intervenišite bez potrebe, druga deca kao i vaše baš u tom trenutku uče važne životne lekcije jedni od drugih. Stiču osećaj za pravdu i pravičnost ili počinju negodovati nad nepravdom. Na toj maloj pozornici prepunoj suprotnih karaktera i likova i vaše dete se bori za ravnopravnost, na svoj način. Jednom kada se kockice sklope mogle bi se tu roditi i prve simpatije, najbolja drugarstva i nezaboravni zajednički provodi u bezbrižnom carstvu dečije igre. Svakodnevno posećivanje parkića stvara detetu naviku u druženju i emocije kao što su radost, sreća, uzbuđenje, pobeđivanje i još mnogo drugih.

Drage mame i tate, bake i deke, tetke i kume, budimo iskreni, šta bi sada dali da nas neko bar na par sati vrati u detinjstvo u omiljeni parkić? To su slike i anegdote koje se pamte ceo život.

Posećujte parkiće, vodite vašu decu što više napolje, ne animirajte ih televizorima, tabletima i telefonima. Pustite ih da pronađu svoju veselu družinu i osvoje sve avanture koje im pruža detinjstvo.