SAVETI ZA ZDRAVO I SREĆNO ODRASTANJE DECE

Dragi roditelji, u ovoj sekciji možda pronađete neke korisne savete vezane za zdravo i srećno odrastanje vaše dece. Ako imate još pitanja vezanih za ovu temu, budite slobodni da nas kontaktirate u svakom trenutku, a naš tim će se potruditi da vam odgovori i pomogne u najkraćem roku. Uvek nas možete kontaktirati na: 060 654 32 07 ili info@malafabrikamaste.rs

JER NAŠA BRIGA O DECI SE NE ZAVRŠAVA NJIHOVIM ODLASKOM IZ VRTIĆA!

U procesu uspešnog prilagođavanja deteta na kolektiv, ključnu ulogu igra stepen fleksibinosti i volje roditelja za ovaj korak. Dosadašnje iskustvo u radu sa decom pokazalo je da su lekcije iz udžbenika na temu adaptacije veoma korisne, ali da se u njima zanemeruje nešto što smo mi, vaspitači, kao aktivni učesnici u tom procesu uočili, a to je da je uvek lakša adaptacija deteta nego roditelja. Naša preporuka je da se proces privikavanja deteta i roditelja uvodi postepeno. Dan kada treba da se odvoje od svog mališana i da ga puste u život, veoma je važan za roditelje. Deca ga se kasnije skoro i ne sećaju, naročito ona deca koja su u najranijem uzrastu stupila u kolektiv. S druge strane, za roditelje je to dan pred koji počinju preispitivanja i odugovlačenja (“Moramo li, hajde da ga pustimo do proleća…..ili, dok mu prođe rođendan“), sve vreme pokušavajući da nađu rešenje za situaciju.

MORAM DA SE VRATIM NA POSAO, ŽELIM TO, ALI KAKO ĆEMO DA BRINEMO O DETETU?!

Suštinski, u procesu uspešne adaptacije deteta na kolektiv, ključnu ulogu igra stepen fleksibinosti i volje roditelja za ovaj korak. Ukoliko se roditelj koleba, ima “plan B“ u vidu bake, deke, dadilje, ukoliko su kod roditelja izraženi strah, nepoverenje i panika, dete će to primetiti i to će se loše odraziti na uspešnost prilagođavanja i socijalizacije. Dosadašnje iskustvo u radu sa decom pokazalo je da su lekcije iz udžbenika na temu adaptacije veoma korisne, ali da se u njima zanemeruje nešto što smo mi vaspitači, kao aktivni učesnici u tom procesu uočili, a to je da je uvek lakša adaptacija deteta nego roditelja. Prvi i ključni korak je da sami sa sobom donesete odluku da je vreme za obdanište. Tom prilikom, stavite na papir sve ono pozitivno što će taj preokret doneti vama i vašoj porodici (olakšana materijalna situacija, zadovoljstvo napredovanjem u karijeri) i sa druge strane negativno (eventualna loša reakcija deteta na kolektiv) i videćete da li je pravi trenutak za odvajanje.

NAJČEŠĆA PITANJA RODITELJA U TOKU ADAPTACIJE:

• Koliko dugo traje prilagođavanje? • Kako će ono bez mene? • Šta smemo da ponesemo od kuće? • Može li dete da dovodi/odvodi neko drugi? • Možemo li mi prisustvovati prilagođavanju? • Šta vi radite ako oni plaču? • Koliko vremena danas može da ostane? • Da li sme da koristi svoju dudu, flašicu? • Šta da radim ako dete sutra ne želi da dođe, ako puno plače? • Smem li ja da virim odnekud? • Kada će moći da ostaje po ceo dan? •

Proces privikavanja na kolektiv je nešto što je vremenski nemoguće predvideti. Kod svakog deteta je on individualan, pa tako i dužina adaptabilnog perioda varira od deteta do deteta. Ono što se pokazalo u praksi, to je da se deca uglavnom priviknu na kolektiv posle dve nedelje kontinuiranog dolaska. Naša preporuka je da se proces privikavanja deteta i roditelja uvodi postepeno. Ovo podrazumeva da prvi dan, roditelj bude 10-ak minuta sa detetom u novom kolektivu. To je dovoljno vremena da dete “snimi” prostor i odu kući uz dogovor da će sutra opet doći. Sledećeg dana dete ostaje bez roditelja maksimalno 20 minuta i to tako što se pozdravi sa roditeljima, oni mu kažu da idu na kratko do prodavnice, da kupe nešto što dete voli (npr. slatkiš) i odu bez obzira na reakciju deteta (plač, dozivanje…). Veoma je važno da dođu nakon isteka dogovorenog vremena i donesu to što su obećali da će kupiti jer dete tako stiče osećaj poverenja i sigurnosti u roditelje da će se oni uvek vratiti po njega. Nakon toga svaki sledeći dan se dužina boravka deteta produžava u zavisnosti od toga kako dete reaguje. Naravno, ukoliko bi dete burno reagovalo, roditelj bi bio pozvan da u najkraćem roku dođe.
Često roditelji pitaju da li mogu da budu prisutni dok se dete adaptira. Naš odgovor je: “Što kraće, samo onoliko koliko je neophodno-pri dolasku i odlasku“. Ukoliko roditelj zajedno sa detetom bude u grupi dok se ono adaptira, ono je sve vreme upućeno na njega (dodaje mu igračke, vuče ga za ruku od kutka do kutka u sobi), čime potpuno zanemaruje drugare koji su oko njega, a to je suprotno od onoga što adaptacijom pokušavamo da postignemo-socijalizacija deteta unutar kolektiva. Takođe, ako je roditelj duže ostao u prostoru gde deca borave, dete će se navići da je on tu, vezaće ga za taj prostor i svaki naredni dan će patiti jer će očekivati da su mama i tata “baš tu gde su već bili i igrali se sa mnom“. Ono što je takođe značajno, već dolazeća, adaptirana deca bi u tom slučaju tražila i bila tužna što njihovi roditelji nisu zajedno sa njima.

Kako će proces prilagođavanja izgledati u mnogome zavisi i od uzrasta deteta i od toga da li je već bilo u kolektivu. Mlađa deca, po pravilu, burno reaguju, jako plaču prilikom odvajanja od roditelja, što je i očekivano, jer je to znak da dete reaguje na pravi način na odvajanje i da dolazi iz porodice gde vladaju dobri odnosi (naravno da dete više voli da bude sa mamom i tatom kodkuće, nego u vrtiću). Takva burna reakcija je, po pravilu, kratkotrajna- dete plače jedan minut, a onda, čim mu nešto ili neko skrene pažnju, prestaje i uključuje se u igru. Naravno, ono se s’ vremena na vreme seti, opet zaplače ali je to sve kratkotrajno i može mu se skrenuti pažnja na nešto drugo. Važno je da se dete navikne na prostor, na drugu decu, na vaspitače, a kako vreme odmiče, ono će se postepeno uključivati u sve elemente režima dana.

PONAŠANJE RODITELJA KOJE ĆE OLAKŠATI DETETOVU ADAPTACIJU NA JASLE:

  • Gradite pozitivan stav roditelja prema uključivanju deteta u jasle.
  • Razvijajte poverenje u osobe koje će se u jaslama brinuti o detetu.
  • Redovno dovodite dete u vrtić. Svakodnevnim dolaskom dete uči sled radnji (dolazak u vrtić – odlazak roditelja – boravak u vrtiću – povratak roditelja nakon određenog vremena).
  • Donesite stvar za koju je dete emotivno vezano (dudu, flašicu, omiljenu igračku, i sl.) i uz koju se može umiriti.
  • Pre polaska u jasle raspitajte se o ritmu življenja u vrtiću i postepeno sa njim usklađujte i kućni režim (obroci, spavanje, boravak na otvorenom…).

KADA OSTAVLJATE DETE U JASLAMA POŽELJNE SU SLEDEĆE REAKCIJE:

  • U terminima koje dete razume, definisati količinu vremena koju će provesti samo bez roditelja (npr. „…idem da kupim novine, idem na posao“ i sl.).
  • Naglasiti potpunu verovatnost svog povratka („…kad to obavim doći ću po tebe“).
  • Navesti sestru-vaspitača kao osobu koja će se brinuti o detetu („…vaspitačica, njeno ime, će te čuvati dok se ja ne vratim“).
  • Definisati aktivnosti u koje se dete može uključiti za vreme boravka u vrtiću („…ti se igraj sa kockama dok se ja ne vratim po tebe“).
  • Kratko se opraštati sa detetom. U protivnom, roditelj ostavlja utisak nepoverljive i nesigurne osobe što nepovoljno utiče na dete.
  • Pokažite mu da ga volite i kada ono odbija ostanak u kolektivu.

ŠTA MOŽE OTEŽATI ADAPTACIJU:

  • Nesiguran, zaplakan roditelj.
  • Roditelj koji ne oprostivši se od deteta, doslovno pobegne.
  • Roditelj koji od svog deteta traži dozvoju za odlazak („Mogu li sada otići?“; Reci mi kada mogu otići!“ i sl.).
  • Roditelj koji se dugo zadržava na vratima vrtića ili stalno viri kroz ista i sl.
  • Roditelj koji pokušava da ubrza adaptaciju, tzv. „bacanje deteta u vatru“ tj. ostavlja dete u jaslama odmah ceo dan. Na taj način dete može da stvori otpor prema vrtiću. Zato se preporučuje da dete prvo vreme u vrtiću boravi kraće, prilagođavanje treba da bude postupno (npr. pola sata/sat vremena prvog dana, zatim dva do tri sata drugog dana itd.), o čemu se treba dogovarati sa setrom-vaspitačem. Na taj način se dete postepeno upoznaje sa prostorom, drugom decom i sestrama-vaspitačima. Ritam i brzina adaptacije različiti su za svako pojedino dete.
  • Roditelj koji ne komunicira sa sestrama-vaspitačima o tome kako one procenjuju potrebni ritam adaptacije. Sopstvene procene „od oka“ mogu biti sasvim pogrešne.

KOLIKO TRAJE ADAPTACIJA DECE?

Prosečno trajanje prilagođavanja dece na jaslice je oko 15 dana. Međutim, ne treba se zabrinjavati ako ovaj proces potraje duže – pojedina deca su osetljiva na promenu ritma i uslova života. Ovo razdoblje adaptacije kod dece prolazi relativno bezbolno i bez posledica.

Prvi dan škole – veliki događaj za mame, tate i mališane. Svi s radošću, ali i sa strepnjom čekaju prve školske dane. A mi, koji smo sve to već prošli, koji smo danas “veliki đaci”, želimo da otkrijemo jednu tajnu – šta sve treba jednom prvaku.

Zrelost deteta za polazak u prvi razred osnovne škole obuhvata nekoliko faktora. Ti faktori se pre upisa ispituju, kako bi se proverila:

  • telesna zrelost (visina, težina, telesna spremnost, vid, sluh).
  • intelektualna zrelost (razvijenost govora, pažnje, pamćenja, logičkog mišljenja, inteligencije, grafomotoričkih veština).
  • emocionalna zrelost (stabilnost, sposobnost samokontrole, tolerancija na frustraciju, prihvatanje neuspeha, sposobnost nošenja s osećajima).
  • socijalna zrelost (norme ponašanja, društveni odnosi, komunikacija, saradnja, usvajanje moralnih normi, sastav vrednosti, osećaj pripadnosti, prihvatanje autoriteta.

Iako mnogi roditelji misle da je poznavanje svih slova i tečno čitanje najvažnije za dete koje polazi u prvi razred, ima najmanje nekoliko bitnijih stvari koje bi roditelji trebalo da nauče dete koje polazi u školu.

Dobro jutro, dobar dan, laku noć za lepši san
Vežbajte pozdravljanje ukućana, suseda i poznanika. Pozdrav treba da bude jasan i umereno glasan. A još je lepši ako ga okitimo osmehom.

Četiri čarobne reči – izvini, molim, hvala, izvoli
U komunikaciji s detetom i odraslima koristite četiri čarobne reči. Podstičite dete da ih koristi u komunikaciji s drugima jer čarobne reči otvaraju vrata svakoga srca.

Pri jelu se pristojno ponašati treba, malo si dete, nisi mala beba
Zamolite dete za pomoć pri postavljanju stola i pribora za jelo. Pomozite detetu pri pravilnom služenju priborom za jelo. Pristojno ponašanje za stolom dete uči oponašanjem, zato budite dobar primer.

Svako treba znati da ruke često moramo prati
Uputite dete na potrebu pranja ruku pre jela, posle jela, posle nužde, posle igranja, pre učenja… Razgovarajte o pranju zuba, kose, tuširanju, kupanju… Naučite dete da voda i sapun štite zdravlje.

U toaletu važno je pravila znati, nakon nužde treba ruke prati
S detetom treba uvežbati korišćenje toaleta – podizati poklopac, puštati vodu za ispiranje, spustiti poklopac. Na vratima toaleta je oznaka koju treba prepoznati.

Jedan je dečak hodao bos, na to se naljutio njegov mali nos
Uvežbajte brisanje nosa papirnim maramicama. Istu maramicu koristiti dva do tri puta, a prljavu baciti u smeće. Nos se briše lagano, tiho, ali temeljno.

Otvori – zatvori akcija je česta…
…da možemo da vidimo da li ima još mesta. Zaveži, odveži cipelice svoje da ti oko noge uvek lepo stoje. Otkopčaj, zakopčaj, svako dugme na kaputu, pa ti neće biti hladno kad si na putu.
Uvežbajte s detetom otvaranje i zatvaranje školske torbe i pernice. Kada dete savlada veštinu vezivanja pertli, naučite ga da pomogne onima koji to još ne mogu. Osim urednog zakopčavanja dugmića, naučite dete kako da namestiti patent na rajsferšlusu da bi se mogao povući.

Pribor
Zajednički pripremite sav pribor koji će dete koristiti u školi. Omotajte knjige i sveske, napišite ime i prezime, uredite stalno radno mesto i mesto gde će stajati školski pribor. Vežbajte da spremite pribor u školsku torbu.
Naučite dete kako da zareže olovke i bojice. Pernica ne treba da bude biti pretrpana, pribor za fizičko treba da bude čist i uredan.

Izvan kuće
Dobro je da dete pre polaska u školu zna da navede svoje puno ime i prezime i kućnu adresu. Neka nauči ime i prezime, kao i telefonski broj roditelja. Zajednički upoznajte najsigurniji put od kuće do škole i natrag. Napomenite detetu da nakon škole ne odlazi u šetnje, ne svraća kod prijatelja (osim ako je za to dobio dozvolu, ali se mora javiti čim stigne kod drugara), nego ide pravo kući.

Novi prijatelji
Dobro je da dete i pre škole među vršnjacima ima prijatelje za igru. Na taj će način lakše prihvatiti različitosti. Razgovarajte o različitim osobinama ljudi, podstaknite dete da zauzima sopstvene stavove • podstičite dete da se druži s vršnjacima u učenju i igri.

“Deca nikad nisu bila dobra u slušanju odraslih, ali su zato odlična u oponašanju.”

– Džejms Boldvin –

Šta svakom detetu treba da bi naučilo kako da reguliše emocije?:

  • Sigurno i bezbedno okruženje koje kreiraju roditelji i drugi odrasli.
  • Rutina (deca vole predvidljivost) i jasne granice.
  • Slušanje i uvažavanje od strane odraslih.
  • Pozitivni primeri kako odrasli upravljaju svojim emocijama i ponašanjima.
  • Učenje kako da prepoznaju i imenuju emocije.
  • Podrška odraslih kada su uznemirena.
  • Nestrukturisano vreme za igru i učenje u sopstvenom ritmu (svako dete uči svojim tempom).
  • Prihvatite i uvažite sva osećanja.

Često roditelji kod dece ohrabruju samo pozitivne emocije.

Ima porodica u kojima su i pozitivna osećanja nepoželjna. Roditelji koji su zaokupljeni svojim brigama, prezauzeti, depresivni, neretko deci zabranjuju i radost, sreću, optimizam, jer ih “sve nervira”.

Bes kod deteta često ume da bude okidač za roditeljski bes. Bes je “zarazno” osećanje i roditelji na bes često i sami reaguju besom i verbalnom i fizičkom agresijom. Tuga opet čini da se roditelji brinu, tako da žele brzo da je se reše. Može da se desi da je roditeljima razočaranje kod deteta ili zabrinutost neprijatna i da ih jednostavno odbacuju u nadi da će ova osećanja nestati sama od sebe ili da se opet ljute na dete “što se bez razloga opterećuje i svima kvari raspoloženje”.

Želimo da su deca uvek srećna, međutim, ljudi nisu uvek srećni, i važno je da dete nauči da je normalno da oseća svaku emociju.

Isto tako, vrlo je važno da dete naučite da nije svako ponašanje prihvatljivo (na primer, nije u redu da baca stvari ili udara druge zbog toga što je ljuto), ali je savršeno u redu da bude ljuto.

Nemojte odbacivati osećanja koja čine da se vi sami osećate nelagodno, već pokušajte da zajedno sa svojim detetom prođete kroz njih. Najčešće, deca samo žele da ih saslušate i pokažete razumevanje i to je za dete i njegov pravilan emocionalni razvoj sasvim dovoljno.

Da bi se dete pravilno razvijalo, potrebno je da se suočava sa takvim preprekama koje može da uspešno savlada. Kao posledica svakog malog detetovog uspeha, nastaje njegova uverenost u vlastite sposobnosti – samopouzdanje. Zato problemi u razvoju detetovog samopouzdanja nastaju ili onda kada su prepreke veoma velike, za dete nesavladive, ili onda kada ih dete uopšte nema. Tipičan primer za to je ona vrsta patološkog razvoja deteta koja je označena kao preterano zaštićeno ili prezaštićeno dete.

Prezaštićeno dete prepoznajemo po tome što je u odnosu na svoje vršnjake pasivno, nesamostalno i preterano vezano za roditelje. Ono je u stalnom strahu da li su mama i tata u njegovoj blizini. U stvari su roditelji ti koji dete stalno kontrolišu – paze, ne dozvoljavajući mu da se udalji. Uglavnom mu upućuju zabrane: „Nemoj ovo, nemoj ono”, radeći stvari umesto deteta jer ono „ne zna” ili „ne može” samo.

Prezaštićeno dete se razvija uz stalno prisustvo dveju poruka: da ono nije sposobno i da je ovaj svet veoma opasno mesto. Te poruke oblikuju njegovu predstavu o sebi, drugima i svetu, tako da umesto da izraste u aktivnu i samostalnu odraslu osobu, ono izrasta u pasivno zavisnu ličnost. Pasivna je zato što se ne usuđuje da bilo šta uradi jer se plaši da ne zna, da je nesposobna, a da je svet veoma opasan. Zavisna je jer se, uverena da ne može sama, posledično patološki vezuje za neku drugu osobu od koje očekuje da će o njoj voditi računa na isti onaj način na koji su to činili roditelji.

Razvijajte sposobnost deteta da u igri deli igračke, da razmenjuje igračku za igračku. Kažite detetu da će njegova igračka ostati njegova iako da nekom drugom detetu da se sa njom malo poigra. To dete će biti srećno, poigraće se i vratiće mu igračku, a onda će i vaše dete moći od tog deteta da tražu njegovu igračku. U protivnom zašto deca nose igračke van kuće, npr. u park, a da pritom ne žele od nje da se odvoje. Ako je vaše dete vezano za neku igračku, neka je ostavi kući, a van kuće neka ponese neku za kojom neće patiti, ako se eventualno polomi.

Ne kupujte skupocene igračke za kojima ćete i vi kao roditelji žaliti ako se polomi, jer je detetu ispala iz ruke i polomila se. Deca istražuju. Nekada će želeti da otkriju od čega je igračka napravljena, pa će je baciti kako bi istražili šta sve igračka može, a vi ćete biti ljuti, jer je dete polomilo skupocenu igračku. Igračka i služi za igru. Igračke nisu eksponati koji se čuvaju u vitrini na sigurnom da ništa ne može da im se desi.

Najvažnije, ne učite dete da ako mu neko ne da igračku mu više nije drug. To povređuje decu. Jer drugarstvo nije ptica da odleti. Umesto toga kada neko ne želi da  da vašem detetu igračku, objasnite detetu da tom detetu ponudi dogovor oko čega se mogu složiti, npr. pet minuta se igram ja, pa pet minuta ti.

Učite decu da dogovor može kuću da sagradi, a odbacivanje drugara, bez razvijanja veštine pregovaranja, uči vaše dete da ostane bez drugara.

U okviru vrtića „Mala fabrika mašte“ velika pažnja poklanja se razvoju verbalne i neverbalne komunikacije, praćenju i stimulaciji govorno-jezičkog razvoja svakog deteta, kao i razvoju mišljenja, pamćenja, pažnje, otkrivanju i korekciji određene vrste patologije govora i jezika, kao i savetodavnom radu sa vaspitačima i ostalim članovima stručnog tima, kao i sa roditeljima. Sve nabrojane aktivnosti sprovodi diplomirani defektolog- logoped. Na svim razvojnim nivoima, pocevsi od najmladje jaslene grupe logoped vrši stimulaciju razvoja govora pomoću igre. Deca kroz igru, komunikaciju sa logopedom, njegovim oponašanjem i imitacijom razumeju govor, razvijaju slušnu i vizuelnu pažnju, uče se pravilnom izgovoru glasova, bogate svoj leksički fond, povezuju izgovorenu reč sa odgovarajućom slikom, igračkom ili predmetom, izgovaraju prve reči, oblikuju rečenice, a zatim ih proširuju.

Deca starijeg uzrasta uče se pravilnom i lepom govoru, koriguju se nepravilno izgovoreni glasovi i stvara se osnova za pravilnu artikulaciju drugih glasova, radi se na diferenciranju glasova koji su akustički slični, kao i glasova po mestu formiranja. Deca uče da razmišljaju, bogate svoj rečnik, koriste različite vrste reči u govoru, razvijaju finu motoriku, pažnju i koncentraciju.

U najstarijoj grupi deca se upoznaju sa slovima, prepoznaju slova u različitim delovima reči, uočavaju razliku izmedju slova i glasa ( slovo pišemo, a glas izgovaramo) , što im omogućava da shvate da je reč sastavljena iz glasova- slova. Radi se na ovladavanju procesom analize i sinteze ( raščlanjivanje reči na glasove i povezivanje glasova u reči ), a jednostavne jezičke igre doprinose shvatanju strukture rečenice. Deca ovladavaju tehnikom početnog čitanja i pisanja. Upotreba priča u slikama doprinosi razvoju narativnih sposobnosti kod dece, razvoju kreativnosti i mašte.

U trenucima razonode u grupi deca se nadmeću u izgovaranju kratkih i jednostavnih brzalica , kojima se razvijaju govorni aparat i sluh kao i koncentracija, percepcija a naročito socijalizacija. Deca jedna drugoj sa radošću zadaju brzalice i nadmeću se u bržem i pravilnijem izgovaranju istih.

Korišćenje različitih pesmica u radu pokazalo se jako korisnim i interesantnim u radu sa mališanima svih uzrasta. Pesmice predstavljaju značajan materijal za rad na razvoju slušanja i podsticanju razvoja govora, mišljenja i verbalnog pamćenja kod dece. Na svim uzrasnim nivoima koristimo pesmice koje osim ritma uključuju pokret ,kao i ponavljanje odredjenog pojma ( npr.kod dece uzrasta do tri godine pokazivanje po zadatom nalogu odredjenog dela tela na sebi, pomoću čega dete stiče doživljaj telesne celovitosti. Kod dece starijeg uzrasta osim pokazivanja i imenovanja delova tela na sebi i drugome, podstiče se razvoj lateralizovanosti, tj.odredjivanje leve i desne strane tela i prostora u kom se deca nalaze).

SAVETI ZA RODITELJE!

Važno je napomenuti da se korišćenjem pesmica i pokreta angažuju sva čula, bude pozitivne emocije kod dece, podstiče izgovor glasova, kao i ostale sposobnosti kod dece. Logoped u svom radu koristi : igračke, različite vrste slikovnica ( anatomske slikovnice za decu najmladjeg uzrasta), ogledalo, slagalice, ilustracije u boji, kockice, didaktičke komplete, bojanke, diskove, edukativne igrice, drvene umetaljke, razne knjige i priručnike.

U vrtiću logoped aktivno saradjuje sa vaspitačima i roditeljima, a povremeno i sa pedijatrom, pedagogom i stomatologom. Kroz saradnju sa posebno edukovanim vaspitačima postiže se uvid u celokupan razvoj deteta ( razvoj verbalnih i neverbalnih sposobnosti, fine i grube motorike, mišljenja, inteligencije, pažnje, pamćenja, socio- emocionalnog razvoja ).

Posebna pažnja se posvećuje saradnji sa roditeljima.Vršenjem stalnog nadzora logoped uočava da li govorno- jezički razvoj odgovara uzrasnim normama deteta i shodno tome radi na prevenciji, dijagnostici i korekciji poremećaja govora i jezika. Roditelji su upoznati sa planom i programom vežbi koje se sprovode individualno, a po potrebi i u grupi dece sa istim ili sličnim govorno-jezičkim poremećajem. Važan deo korektivnog tretmana jeste i nastavak rada u kućnim uslovima( roditelji treba da sprovode predloženi program vežbi sa detetom, radi sticanja i automatizacije dobrih govorno-jezičkih navika) , kao i postojanje adekvatnih govornih modela u porodičnom i socijalnom okruženju deteta.

Prisustvo i rad logopeda u „ Maloj fabrici mašte“ omogućava uvid u sveukupni razvoj dece, kao i prevenciju, blagovremeno uočavanje, dijagnostikovanje i rehabilitaciju govora i jezika dece od najranijeg uzrasta sve do polaska u školu. Uspešna saradnja sa ostalim članovima stručnog tima i roditeljima doprinosi da se svaki naredni korak u odrastanju predje lako i da deca budu adekvatno pripremljena za polazak u školu.

U savremenoj stomatologiji je prisutan stav da se higijena usta i zuba mora odvijati već kod nicanja prvog mlečnog zubića deteta. To se događa već oko petog ili šestog meseca života. Roditelji su dužni da svaki put za vreme večernjeg kupanja detetu operu zube sa četkicom za zube.

U početku se dečiji zubi peru bez paste za zube i to do devetog meseca starosti deteta. Kasnije se dečiji zubići svako veče peru sa dečijom pastom za zube, koja po mogućnosti ima najveći procenat fluora u sebi. Kod dece starije od 15 meseci neophodno je dva puta dnevno prati zube iz razloga što deca tog uzrasta koriste vrlo raznoliku hranu bogatu šećerima i ugljenim hidratima.

Već od druge godine života vrlo su bitne redovne posete stomatologu da bi se blagovremeno detektovao i sanirao karies na mlečnim zubićima. Detetu ne treba zabranjivati slatkiše, ali je izuzetno bitno posle svakog konzumiranog slatkiša tokom dana obavezno oprati detetu zube.

Drage mame i tate,

Često ste suočeni sa situacijama u kojima vaša deca ultimativno očekuju od vas da ih nosite. Da li je to dobro, zdravo i korisno, kako za njih, tako i za vas pokušaćemo da otkrijemo. Sabrali smo, podelili i pomnožili mnoge glasine i lekcije, iskustveno i naučno dokazane, savete starijih, naučena ponašanja od predaka, stručna mišljenja specijalista i odlučili da sve te vesti podelimo sa vama.

Nošenje deteta još kad je sasvim mala beba ponekad se čini kao zahtevan i naporan fizički posao. Ova navika, za samog roditelja i njegov skeletni i mišićni sistem u organizmu predstavlja veliki teret. Ponekada vam se čini da ste preumorni od svih dnevnih obaveza i da vam nošenje deteta stvara jos jednu otežavajuću okolnost u samom vaspitanju, posebno ako se mališan navikne i želi biti “na rukama” veći deo dana.

Vratimo se na početak !

Dok se beba još razvija u stomaku ona sluša otkucaje srca svoje majke, čuje prigušeno njen glas i ostale glasove koji se prenose putem vibracija. Takođe, temperatura majčine utrobe kao i biohemijski procesi su prave male predstave u kojima učestvuje i vaša beba, nekada kao nemi posmatrač, a nekada kao “aktivni učesnik u akrobacijama”. Njen mozak pamti sve te situacije i vremenom stvara određene refleksne pokrete. Stručnjaci kažu da je svaka trudnoća posebna i drugačija avantura kako za organizam trudnice tako i za njenu bebu.

Rađanjem se beba fizički odvaja od majke i potpuno je spremna da individualno diše, jede, napreduje i bori se. Sve polako kreće svojim tokom, međutim fizički kontakt između roditelja i dece ostaje zauvek ona tačka spoja u kojoj  prenosimo emocije, toplinu i energiju. Uglavnom su i deca i roditelji i davaoci i primaoci. U prvih godinu dana zivota, deca svojim ponašanjem i neverbalnom komunikacijom prosto traže da ih nosite. Jos uvek ne mogu da pričaju i da vam objasne da im je najudobnije i najsigurnije u vašim rukama i toplom zagrljaju. Naslonjeni na vas, osluškuju ponovo otkucaje vaseg srca, crpe toplotu, ponovo ih raduju i smiruju vibracije vašeg glasa.

Takođe, postoje dokazi da nošenje dece podstiče neurološki razvoj mirisanjem i dodirivanjem roditelja, donosi im bolji osećaj za ravnotežu osećajuci roditeljev ritam tela i kretanja. Ne zaboravite ove činjenice čak i dok tragate za pravim rešenjem kako da vaše dete odviknete od nošenja.

Znamo da je i majkama i očevima nivo hormona zaduženih za osećaj sreće i nervno rasterećenje na visokom nivou dok u zagrljaju imaju svoje dete. Iako različite kulture polaze od niza oprečnih stavova, često ćete čuti na Balkanu, da je za vaspitanje deteta loše, da kako se narodski kaže “dete navikne na ruke”. Tradicionalni pogledi na roditeljstvo, bezmalo su posledica načina života naših predaka, određenih pogrešnih verovanja i nedovoljnih znanja iz oblasti Psihologije  i Pedijatrije.

Bilo kako bilo, nošenje deteta u naručju predstavlja “produžetak trudnoće” posebno za bebu. Ono pospešuje razvijanje osećaja bliskosti, utiče pozitivno na izgrađivanje poverenja i jačanje uzajamnih emocija. Primetili ste da se vaše dete oseća spokojno i najbezbrižnije u vašem zagrljaju, ne čini vam se, u pravu ste! Ovo potvrđuju i mnoge naučne studije koje kao esenciju roditeljstva vide fizički kontakt između roditelja i deteta.

Kako dete raste njegovi pogledi na svet oko sebe i interesovanja se menjaju. Ukoliko živi u skladnoj, pozitivnoj porodičnoj atmosferi njegove težnje za izazovima biće usmerene na samostalno istraživanje koje će nekada trajati satima. Međutim, kada oseti čak i malu dozu nelagodnosti ili straha instiktivno će trčati u mamin ili tatin zagrljaj. Ta stalna nesvesna borba u malom biću između samostalnih akcija i ispitivanja i vaše potvrde da je u roditeljskom naručju najsigurnije ostaće sve do zrelosti nevidljiva klackalica na kojoj svakih malo preteže jedna strana.

I ne strepite da ćete vaše dete bespovratno razmaziti. Kako budu rasli tako će se sve više odaljavati.

U nekim delovima sveta svakodnevne obaveze majki i očeva, surova borba sa prirodom i klimatskim uslovima ne dozvoljavaju im da se dugo zadržavaju u kući, zato decu nose u improvizovanim kengur torbama. Naročito u zemljama Latinske Amerike,  Afrike i Dalekog Istoka gde se oduvek praktikuje nošenje beba i dece. U ovim društvima bebe su najčešće aktivno uključene u život odraslih i nošene na grudima, boku ili leđima majke, oca ili starije braće i sestara gotovo tokom čitavog dana. Takav pristup odgajanju dece dovodi do značajnih napredovanja u razvoju socijalnih veština i emocionalne inteligencije kod dece.

Gledajući vas, vaša deca uče i upijaju sve, čak i ono što vam je nezamislivo. Dok se nose mališani u velikoj meri animirani ponašanjem roditelja, proučavaju vašu mimiku lica, visinu tona koji koristite u komunikaciji u određenim situacijama, govor vašeg tela i kasnije nepogrešivo znaju vaš karakter, koji prisvajaju i ugrađuju u sopstvenu ličnost.

Zapitaćete se naravno ko tu koga animira, ko je na kraju glumac a ko publika.

Brzi dečiji mozak obrađuje milione informacija i svakim trenom uči. Tako mali “pametni kompjuter” neće propustiti da zabeleži u nekom “skrivenom fajlu” čak ni stvari koje bi vi rado zaboravili.

Dragi roditelji, ponosni dobitnici malih pametnjakovića, sami procenite koliko, kada i u kojim situacijama treba da nosite svoje luče. Mi vam savetujemo da ih volite, grlite i ljubite svakoga dana sve više.

Dečiji parkići su postali prave male oaze u sred velikih betonskih gradova, nepreglednih nizova zgrada i parkinga za automobile. Često su urbanističkim, arhitekstonskim i građevinskim projektima oivičeni širokim pojasom zelenila mada ima dosta i onih koji u svom samom prostoru za igru imaju poneko drvo ili široki žbun. Pored toga što je najzdraviji boravak u zelenilu postoji i onaj opuštajući i rasterećujući efekat koji priroda ostavlja na svakog čoveka i dete. Ovde su se i najhrabriji i najstidljiviji opustili, pre ili kasnije , nisu odoleli izazovu na koji imaju pravo samo deca. Od smeha do po koje suze, u trku i skoku, avantura je zagarantovana.

Parkići su takođe mesta gde se pored igre i fizičke rekreacije deca upoznaju sa svojim vršnjacima i ostalom decom, tako da su u dečijem svetu oni sinonim za zabavan društveni život i upoznavanje. Neretko ćete ćuti od neko ima druga jos iz parkića. Ta sreća da prijateljstvo traje još od malih nogu jedno je od najvrednijih priznanja koje savremeni čovek može da ima.

Pojedini parkići imaju bezbednu podlogu, interesante sprave za penjanje, klackalice, vrteške i ljuljaške najrazličitijih oblika i dimenzija. Igra na otvorenom, čini nam se kao retka “porcija slobode” koju svom detetu mozemo priustiti. Tu je sve manje ili više podređeno deci, to je prostor kojim oni caruju.

Kako i u kojoj meri igra u parkiću podstiče kreativnost u samostalnoj igri napolju?

Na ovo pitanje odgovor daju stručnjaci iz oblasti Radni terapeut koji se bave sveobuhvatnim istraživanjem vezanim za prednosti i nedostatke koje dečija igra u parkiću donosi.

Svakodnevno viđamo slične situacije po dečijim parkićima: Deca se igraju, koriste vrteške, klackalice i ljuljaške uz prisustvo roditelja koji pokušavaju sve više da kontrolišu tu istu igru. Podstaknuti stalnim, imaginarnim, neretko neopravdanim strahovima, roditelji često baš tom kontrolom postaju režiseri i scenaristi dečije mašte i najbezbrižniji period u odrastanju kreiraju po svojim merilima. Deca, kao posledicu takvog vaspitanja, ispoljavaju ponašanje koje možemo okarakterisati kao nedovoljno zrelo. Konflikti i rasprave oko toga ko će se sledeći ljuljati, ko želi sa kime da se klacka a sa kim ne želi, koliko dugo ko koga čeka da siđe sa omiljene vrteške, često rešavaju roditelji. Psiholozi ukazuju na oprez! Roditelji po njihovom mišljenju trebaju da nadgledaju dečiju igru, predvide realne opasne sitacije i reaguju na vreme. Međutim samu interakciju između dece trebaju da prepuste samoj deci. Ne smeju rešavati konflikte umesto njih. Još dok je dete malo, nesigurnim hodom doćiće do tuđe lopte ili kantice u parkiću, shodno pravilima lepog ponašanja, roditelj će mu uzeti iz ruku tuđu stvar i vratiti je vlasniku. Te situacije deca pamte, na to smo ih mi naučili, kasnije u vrtiću dele zajedničke igračke, imaju zajednički prostor u kome imaju ista prava. Vaspitači su osobe čije ophođenje treba oponašati. Nikada ih nećete videti da se svađaju između dva deteta, da podižu ton ukoliko je neko bio nevaljao, pažljivo prate ponašanje dece u igri i kasnije tom analizom individualno podstiču razvoj potrebnih osobina na kojima sa detetom treba raditi. Deca moraju ostati deca, da bi kroz igru naučila kako odrastati. To nije nešto što roditelji trebaju učiniti umesto njih, a čine to jer misle da ce svojom reakcijom uspeti nekako da zaštite svoje dete i umire tuđe dete. Svađe, mirenja i obostrana izvinjenja su nešto što deca u dobu od četvrte godine na više trebaju da imaju usađeno unapred, kućnim vaspitanjem i pravilnom pedagoškom edukacijom. Ne osećajte se odgovornim baš za svaku reč ili postupak koji vaše dete odluči da primeni u igri, ne intervenišite bez potrebe, druga deca kao i vaše baš u tom trenutku uče važne životne lekcije jedni od drugih. Stiču osećaj za pravdu i pravičnost ili počinju negodovati nad nepravdom. Na toj maloj pozornici prepunoj suprotnih karaktera i likova i vaše dete se bori za ravnopravnost, na svoj način. Jednom kada se kockice sklope mogle bi se tu roditi i prve simpatije, najbolja drugarstva i nezaboravni zajednički provodi u bezbrižnom carstvu dečije igre. Svakodnevno posećivanje parkića stvara detetu naviku u druženju i emocije kao što su radost, sreća, uzbuđenje, pobeđivanje i još mnogo drugih.

Drage mame i tate, bake i deke, tetke i kume, budimo iskreni, šta bi sada dali da nas neko bar na par sati vrati u detinjstvo u omiljeni parkić? To su slike i anegdote koje se pamte ceo život.

Posećujte parkiće, vodite vašu decu što više napolje, ne animirajte ih televizorima, tabletima i telefonima. Pustite ih da pronađu svoju veselu družinu i osvoje sve avanture koje im pruža detinjstvo.

Ne slušajući vas, dete dobija vašu pažnju. Ali, biti dobar slušalac, pomaže mališanu da efektivno brže uči, uočava znake opasnosti, bolje se slaže sa vama i svojim vaspitačem, kao i ostalim odraslim osobama – očekuje se da ih poštuje, i stvara bolje prijatelje.

Postoje razne jednostavne strategije – koje će, kada se konstantno sprovode, naučiti vaše dete veštinama koje su mu potrebne da bolje shvati i razume. Nikada nije previše rano da počnete da učite vašeg mališana. Dete koje je tek prohodalo, možda vas neće slušati tako dobro kao petogodišnjak, ali će vaš način obraćanja privući njegovu pažnju. Spustite se na detetov nivo

Ono što svaki roditelj shvati pre ili kasnije, vikanje sa “visine” (čak i iz druge sobe), retko postiže željeni efekat. Spustite se dole, kleknite ili podignite vašeg mališu, tako da možete da ga pogledate u oči i zadobijete njegovu pažnju. Dete će mnogo pažljivije da vas sluša kada, na primer, ujutru sednete pored njega za sto, u vreme doručka, i podsetite ga da pojede dorucak Ili kada uveče sednete pored njega na krevet – da mu kažete kako ćete uskoro da ugasite svetlo.

Iako svi doživljavamo stahove tokom celog života, često nam je teško da prihvatimo činjenicu da se deca, kao i odrasli, plaše raznih stvari. Ona to nekada izražavaju otvoreno, a nekad čuvaju samo za sebe. Naše društvo kaže da je onaj koji se plaši kukavica, a dečaci su zahvaljujući rodnim stereotipima, u ovoj podeli mnogo gore prošli – hrabri dečak ne sme da se plaši.

Odrasli često potroše više vremena i energije u uveravanju deteta da nema čega da se plaši, umesto da mu dozvole da upozna svoje osećanje, da ga izrazi i na kraju da mu pomognu da ga prevaziđe. Roditelji u želji da zaštite dete često kažu „ne plaši se“ „nemaš čega da se bojiš“ i sl. – a deca su sklona da poslušaju svoje roditelje (koliko god to nekim roditeljima zvučalo neverovatno ponekad), i onda gurnu svoj strah duboko u sebe.

Čitanje neke knjige o osećanjima može da bude dobar način da se započne razgovor o tome šta ljudi osećaju. Ono što deca treba da znaju je da svako ima osećanja, da se ona mogu izraziti, podeliti, da se o njima može razgovarati, da je moguće birati način izražavanja osećanja, da naše senzacije, mišići i telo govore o tome šta nam se dešava. Kada ih upoznajemo sa raznovrsnostima osećanja pomažemo im da dođu u dodir sa sopstvenim.

U igri se menja odnos između deteta i odraslog, koji prestaje da dominira.

Funkcija odraslog se tako vraća prirodnoj ulozi učitelja i saradnika. Dete u igri zapaža posledice svojih akcija, što kod njega razvija osećaj da je okolina predvidiva i dostupna kontroli, kao i da može da utiče na sopstvenu budućnost.

Činjenica da dete samo u igri postavlja zadatke ili ih dobrovoljno prihvata omogućuje mu da sa odraslim stupi u partnerski odnos i da ima svu potrebnu inicijativu.

Zato kada se igrate sa detetom aktivno učestvujte. Videćete koliko će prijati i detetu i vama, provesćete tople i radosne trenutke zajedno umesto da sedeći na nekoj klupi posmatrate kako se dete samo igra.

Svi ljudi brinu i to je neosporna činjenica. Određeni stepen  brige nam omogućava da rešavamo probleme i efikasno funkcionišemo u svom okruženju. Međutim, ne brinu svi ljudi istim intenzitetom.

Roditelji koji previše brinu ne retko izgledaju izmučeno i iscrpljeno, mada su u celoj toj situaciji više izmučena od njih upravo njihova deca. Ona vrlo brzo prestaju da ispoljavaju samostalan duh i postaju zavisna od ponašanja i stavova svojih roditelja, često se osamljuju u grupi vršnjaka i deluju kao da su “u grču”. Kasnije, dete brižnih roditelja i samo počinje da biva preterano zabrinuto. Dok odrasta, dete prolazi kroz razne izazovne situacije i probleme. Snalazeći se u njima ono sazreva.

Roditelji, koji previše brinu o svom detetu paze da ne bude povređeno i stalno se trude da oni budu ti koji rešavaju problematične situacije. Na taj način detetu se ne dopušta da nauči da se samo nosi sa problemima.

Razvoj detetove ličnosti daleko više ugrožava preterana zabrinutost roditelja, nego sve one opasnosti od kojih roditelji strahuju.

U raznim priručnicima piše da vaspitanje dece počinje još dok su beba u maminom stomaku. Većina roditelja razmišlja o tome kada deca napune određeni broj godina, 3, 4, 5, a neki je saznaju i kasnije u periodu kada im deca postane tinejdzer. Kada to otkriju roditelji se pitaju “Da li smo zakasnili?”.

Dragi roditelji, nikada nije kasno da promenite metode vaspitanja  kod svoje dece. Naravno lakše ide kada su deca mlađa, ali rezultati se uvek vide. Donesite odluku kakav roditelj želite da budete i postupajte u skladu sa tim.

U detinjstvu se braća i sestre najčešće slažu kao “pas i mačka”, ali njihova ljubav je i tada snažna i nežna. Drugačija od svih ostalih. Brat i sestra se vole na najposebniji način, čak i kada se glasno svađaju i jedno ispred drugog istupaju kao ljuti rivali. Oni koji nemaju tu privilegiju, mogu samo da im zavide. Ljubav između brata i sestre je specifična i prolazi kroz više faza. U ranom detinjstvu dominira netrpeljivost praćena nerazumevanjem i ljubomorom, jer se deca bore za roditeljsku pažnju. Devojčice su često nežnije, pa su i odrasli blaži prema njima, favorizuju ih pošto su slabije, što dečake nervira i zato pokušavaju da dokažu da su njihove sestre negativci.

Ne bi trebalo da insistirate da se slažu u svakom trenutku i oko svega, da ih kažnjavate ako jedno drugo ignorišu, jer je prirodno da se deca u detinjstvu traže, a ne da im se nešto nameće. Pustite ih da se vole i svađaju, ali naravno, reagujte ako se tuku i povređuju. Nemojte da zauzimate ničiju stranu, nego negujte ravnopravnost, jer je to jedini način da se zbliže.