Saveti

– Hoćemo li stići već jednom?

– Evo, još malo.

– Jesmo?

– Pa sad smo ti rekli, još malo.

– Pa prošlo je već puno.

– Samo ti se čini.

– Jooj, vozimo se već hiljadu sati.

– Vozimo se pola sata. Stižemo za 5 minuta.

– Koliko je to?

– Kao jedan Duško Dugouško, od početka.

Iako bi pet minuta svima trebalo da bude baš toliko: pet minuta, tih nekoliko momenata detetu od pet godina prolazi drugačije nego osobi od dvadeset i pet. Čistom računicom dolazi se do toga da dan jednom petogodišnjaku traje otprilike 1/1800 njegovog života, dok dan osobi koja ima pedeset i pet godina traje približno 1/20000 njenog života. Naučnici kažu da nam vreme prolazi brzinom koja je srazmerna kvadratnom korenu godina koje imamo [1]. Ovo znači da godina prolazi sporije skoro tri i po puta detetu od pet godina, nego čoveku od pedeset i pet. Mnogi kažu da vreme leti, i čini se, što je osoba starija, uverenija je u to – čini joj se da se život odigrao u treptaju. Ali nije u pitanju ovde samo matematika – odnos današnjeg dana i svih proživljenih dana. Ima tu još nešto.

KAD JE SVE NOVO I NIŠTA SE NE PODRAZUMEVA

Deci je svako iskustvo novo; ili u najmanju ruku nije još ustaljeno i pretvoreno u rutinu, bilo rutinsku percepciju ili rutinski odziv. Recimo, malo dete koje je dovoljno blizu prozora da vidi goluba koji je upravo sleteo na sims, ovaj prizor će veoma burno doživeti. Uslediće paleta reakcija – sve u vezi sa ovim događajem biće mu novo. U jednom danu dete prođe kroz mnogo ovakvih njemu nesvakidašnjih i novih doživljaja. Odrasla osoba, sve i da gleda kroz prozor, ako uopšte i registruje tog istog goluba, najčešće mu neće pridati ni mrvicu pažnje. A zašto bi? Videla ih je već na stotine, zna da će da „posedi“ na simsu koji sekund, malo izguguče i odleti. Ništa novo, ništa neočekivano. I ništa pogrešno. Sve u svoje vreme, mentalna energija se ne rasipa olako. Dok se mozak još intenzivno razvija, količina mentalne energije neophodna za normalno funkcionisanje je velika. Do četvrte godine metabolizam mozga postaje duplo brži nego što je kod odraslih, i ostaje visok sve do početka puberteta. Dete neverovatnom brzinom uči, pa se energetski resursi ulažu skoro isključivo u sadašnji trenutak, jer mentalni modeli sveta moraju konstantno da se podešavaju kako bi došlo do optimalne adaptacije. S druge strane, odrasli imaju izgrađene šablone po kojima funkcionišu i retko kad iskaču iz svojih mentalnih navika i rutina. Ova važna funkcija mozga, neuralna adaptacija, koja učestale stimuluse čini neprimetnim, obezbeđuje optimalno i efikasno korišćenje kognitivnih resursa. Međutim, ova optimizacija podrazumeva manje obrađenih infomacija na svesnom nivou i na nivou koji zahteva pažnju, pa se formira manje „zgusnuta“ memorija, što posledično utiče na doživljaj prolaznosti vremena.

KAD VREME PRESTANE DA POSTOJI

Iako se čini, pogotovo retrospektivno, da godine detinjstva protiču polako i da se vremenu tada nigde ne žuri, deca većinu svog „budnog“ vremena provode u aktivnosti u kojoj osećaj za vreme potpuno nestaje. Ova aktivnost je igra. U igri dete iskusi tzv. stanje toka (eng. flow), što je stanje zanosa, kompletne koncentracije i obuzetosti trenutnom aktivnošću. Čovek se pretvara u svoj rad, dete u svoju igru, nestaje osećaj i sebe i vremena. U ovim momentima zanosa luči se dopamin, naša biološka nagrada koja dolazi u vidu osećaja zadovoljstva. Što nam je svet poznatiji, i manje nov, veća je verovatnoća preživljavanja, pa se i ponašanje koje osnažuje radoznalost i potragu za novim dobro nagrađuje. Iako je i kod odraslih ovo ponašanje zastupljeno, kod dece je ono nerazvodnjeno. Dopamin ima važnu ulogu u percepciji vremena, pa i nije čudno što vreme deci prolazi drugačije. Bolesti koje karakteriše abnormalan nivo dopamina, poput šizofrenije, Parkinsonove bolesti i ADHD-a, u isto vreme dovode do primetnog iskrivljena u percepciji vremena.

SVE U SVOJE VREME

Dopustite detetu da mu vreme sporo prolazi, jer ta dragocenost nije večna. Ne gušite mu vreme različitim aktivnostima koje su tu da se pobrinu za neprekidnu animaciju. Zašto? Šta će naučiti o sebi i o svetu ako mu neumorno „ispunjavate“ vreme. Naučiće da ga juri, ali ne i da ga kreira i oseti. Neka oseti teret vremena, nek se izgubi u vremenu, neka nauči sa njim da živi, a ne da od njega beži. „Vreme leti“ onome ko od njega beži. Detetu vreme jeste; juče i sutra su samo neke mutnjikave reči koje veliki koriste. Ono tek treba da nauči da se mentalno projektuje. Priroda je tako namestila i ako nam vreme leti, ne znači da nešto pogrešno radimo. Kad bi odrasli funkcionisali kao deca, kognitivni aparat bi se pregrejao, raspao. Ali detetov svet se tek formira, i osim zadovoljenja fundamentalnih potreba, njemu se ništa ne podrazumeva, ništa nije očekivano i ništa se ne očekuje, ništa nije „normalno“, „tako je kako je“ i „pa dobro, ništa strašno“. Sve ima galaktičke razmere. Pomislite koliko probi i grešaka je potrebno detetu za jednu prostu, ali pravilno iskorišćenu rečenicu poput „muka mi je“. Šta sve ovom podvigu prethodi? Dete je čulo od nekoga „Muka mi je“, pa je isprobalo ovaj izraz kada mu je bio zapušen nos ili kada mu je bilo pretoplo. Ali odziv okoline nije bio odgovarajući. S druge strane, koliko mučnina je prošlo u agoniji i neznanju – dete oseti da nije sve kako treba, traži pažnju i pomoć odraslih, frustrirano je jer ne zna da objasni problem, pa usledi plač nemoći. Koliko je vremena i kognitivnih procesa bilo neophodno za pogodak poput „Muka mi je“. Nagrada koja usledi nije za potcenjivanje jer dolazi u vidu pravilno usmerene pažnje odraslih, bilo to i zaustavljanje automobila na deset minuta. Ovaj pogodak, pravilno uparivanje, ostavlja dete sa osećajem „to je to“. Jedno po jedno “to je to” vremenom dovodi do sve većeg osećaja sigurnosti, mogućnosti predviđanja ishoda, svojih i tuđih reakcija, formiranja navika i autopilot funkcionisanja. Svet postaje manje nepoznato, predvidljivije mesto, a dete postaje odrasla osoba. I ništa loše u vezi sa tim. Uviđanje uzročnosti se nagrađuje životom.

Vreme nam leti jer smo u konstantnoj borbi sa njim. Malo dete većinu vremena provodi baš tu gde jeste. Jeste li ga posmatrali nekada kako pažljivo vezuje pertlu ili začuđeno gleda goluba na prozoru? Kao da sutra ne postoji. S druge strane, čini se da odraslima samo sutra i postoji. Kad bismo na momenat zastali, možda bi nas deca naučila da vrednujemo baš taj trenutak u kojem jesmo.

Polaskom u vrtić deca se po prvi put susreću s okolinom u kojoj se provodi strukturirano učenje i učenje u velikoj grupi. Sve što su savladali do vrtića, deca su učila od roditelja i članova šire porodice, jedan na jedan i posmatranjem. Ali u vrtiću se deca izlažu raznim aktivnostima učenja u timu i socijalizaciji. Obe veštine vrlo su važne za dugoročnu dobrobit deteta.

Socijalizacija je možda najveći benefit polaska u vrtić, jer se upravo sticanjem stavova i sistema vrednosti, odnosno društvenih normi stvara podloga za emocionalni i intelektualni rast. Vaspitači i stručnjaci znaju da je socijalizacija ključ uspeha i na ličnom i na društvenom nivou. Ako je dete dobro prilagođeno okolini, odnosno grupi vršnjaka, lakše će učiti, svladavati znanja i veštine, sarađivati, pronalaziti prijatelje i podršku u njima, odvažiti se lakše na izazove i lakše prihvatati promene u rutini. Dobro socijalizovana deca jednostavno su opuštenija i samopouzdanija.

Još neke prednosti pohađanja vrtića su:

– stvaraju se temelji za bolji uspeh u školi

– podstiču se i grade socijalno-emocionalne kompetencije

– podstiču se motivacija za učnjem i radoznalost kod deteta

– pripremaju se roditelji na aktivno učеstvovanje u detetovоm obrazovanju

U vrtiću se deca puno igraju i zabavljaju, ali ujedno počinju dа učе osnove o svetu koji ih okružuje – o prirodi i ekologiji, vodi, godišnjim dobima, oblicima, bojama, suprotnostima, saobraćaju, tradiciji i običajima, vremenskim prilikama i slično. Time dobiјaju dobru osnovu za prva gradiva koja će morati savladati u školi. Kasnije im je jednostavno lakše, jer su im mnoge informacije već poznate.

Osim novih znanja i veština, deca se u predškolskom vaspitanju već pripremaju na neke nove rutine koje ih očekuju u školi. Pripremaju  se na funkcionisanje u grupi i interakciju na određenom zadatku ili aktivnosti s vršnjacima. Osnovne rutine razvijene u predškolskoj ustanovi mogu biti važne za kasniji uspeh učenika.

Ako je dete već prihvatilo da bude odvojeno od roditelja na nekoliko sati, ako je naučilo da mirno sedi u krugu, slediti uputstva, deli i slaže se s drugom decom i ako je naučilo neka slova i brojiti bar do deset, onda ima dobre temelje za akademski rast u školi.

Deca koja polaze u vrtić vežbaju izgovor reči i komunikacijske veštine, uče da slušaju i prate priču od početka do kraja, prepričaju priču, a sve to im itekako pomaže kasnije kod učenja čitanja i pisanja. To su osnovni gradivni elementi i preduslovi za učenje čitanja.

Danas su očekivanja od vrtića velika i svest o tome da on stvara temelje za kasniji uspeh (akademski i lični) podstiče roditelje da puno više očekuju i od svoje dece. Svima je jasno da što su bolje startne pozicije deteta, to su veće šanse da će biti uspešnije. Ali čak i ako uspeh u školi ostavimo po strani, najvažnije je ipak da vrtić pripremi dete na tranziciju prelaska u školu, da ta velika promena prođe što bezbolnije i sa što manje šokova. Ono što je divno kod vrtića je da deca uče kroz igru i većinu vremena nemaju uopšte osećaj da savladavaju nova znanja. Jednostavno ih upijaju i tako nesvesno dobijaju osnovne veštine i znanja koji će im kasnije pomoći da rešavaju probleme i snalaze se u novim situacijama.

Niko ne voli da bude obasipan pravilima, jer se tada osećamo krivim i malenim osobama koje ne mogu ništa ispravno da urade. Deca, kao i odrasli puno su više spremna da sarađuju kada osećaju da se uvažavaju i poštuju.

Kako postaviti zdrave granice deci? Kako i kada detetu reći ne i koliko je to važno da bi i deca sama znala kada drugima reći ne? Koliko je važno biti onda dosledan i ima li situacija kada je ipak u redu predomisliti se?

Na ova i slična pitanja, pokušaćemo da vam odgovorimo, na način koji će vam približiti osnovne pojmove vezane za “granice” i sve to kroz praktične primere u nastavku; svakako vam pružamo prostor za vaša sopstvena propitivanja i svakako, za vašu kreativnost.

ŠTA SU TO LIČNE GRANICE?

Reći, ne znači postaviti granice. Svaki naš kontakt sa spoljnjom sredinom odvija se na granici dodira ili kontakta. Granica kontakta je dobra samo ako jasno razlikujemo naše potrebe i želje, od potreba i želja drugih.

Upravo pomoću “granica kontakta” mi, ustvari, formiramo vlastiti identitet, našu ličnost u odnosu na druge ljude.

Proces formiranja vlastite ličnosti je vrlo složen zbog međusobnog delovanja nas i okoline, odnosno drugih ljudi. Svaka osoba na ovom svetu je različita i potpuno jedinstvena. Mi u suštini posedujemo puno sličnosti s drugim ljudima, ali smo u nečemu i potpuno različiti od drugih. Sa onim po čemu smo slični, obično kao ličnost, nemamo nikakvih problema, međutim, problemi nastaju onda kada su u pitanju naše razlike.

Da bismo potpuno formirali vlastiti identitet, postali autonomna i autentična osoba, potrebno je prihvatiti svoju različitost u odnosu na druge. Tek tada možemo prihvatiti različitosti kod drugih.

ODREĐIVANJE GRANICA: NEKADA I SADA

Kada pogledamo u prošlost, različitost nije bila posebno podsticana i na svako odstupanje od uobičajenog gledalo se kao na narušavanje reda. Tako su se, na primer, pod granicama podrazumevala interna roditeljska pravila, koja su predstavljala smernice ponašanja deteta i uglavnom su se podudarala s pravilima šire društvene zajednice i zato ih je bilo lakše nametati, a od dece se očekivalo da ih slede.

Sve ovo, sve rečeno, navodi nas samo na jedinu misao, na jedinu opciju koju imamo. Moramo prihvatiti da model po kojem su nas roditelji vaspitavali, na reću, više ne postoji. Sigurno će mnogi pomisliti da je to pogrešno, ali pokušajte oba, videćete da metod uvažavanja deteta mnogo bolje funkcioniše.

Danas kada je društvo različitije, proširio se jaz između porodičnih i društvenih granica i postalo ih je sve teže odrediti. Određivanje granica nikada nije bilo jednostavno, jer smo skloni da određujemo svoj način, koji na kraju povređuje integritet drugih ljudi. To je za nas roditelje posebno opasno u situacijama s decom, gde moć nije podjednako raspoređena i gde govorimo o tzv. asimetričnim odnosima.

Kada se deca boje, pa iz straha uče da poštuju moć roditelja/odraslih, ona ne uče da poštuju integritet drugih ljudi, jer je njihov integritet ugrožen, i tako odrastaju na nezdravim temeljima. Ti nezdravi temelji mogu, kada odrastu, biti izvor njihove nesigurnosti u vlastitom zauzimanju za sebe ili manjku empatije za druge.

To su samo neki o mogućih problema, a njih je daleko više. Svako od nas na sebi svojstven način doživljava povrede vlastitog integriteta i gde će se kroz život to odraziti, apsolutno individualno.

Budući da se danas mladi sve manje boje odraslih i sve manje poštuju tradicionalni autoritet, utemeljen na zloupotrebi moći i manipulaciji, ono što se pokazuje zdravim i podržavajućim je odnos između roditelja/odraslih i dece, čiji temelji leže na ravnopravnom dostojanstvu.

Kada govorimo o ravnopravnom dostojanstvu, podrazumevamo postavljanje granice koje poštuju lični integritet deteta. Takve granice nisu skup univerzalnih pravila koje samo treba primeniti, već u interakciji sa decom odrasli moraju da nauče da odrede svoje lične, individualne granice.

RODITELJ MORA DA PRIHVATI SVOJ LIČNI AUTORITET, A NE AUTORITATIVNU MOĆ!

U prošlosti, granice koje je roditelj postavljao detetu, možemo zamisliti poput kruga, unutar kojeg se nalazilo dete. Krug je predstavljao skup pravila i nazivamo ga “granicom koju roditelj postavlja detetu”. Budući da su detetu potrebne granice kako bi se osećalo sigurnim, danas na način na koji se postavljaju granice, gledamo na drugačiji način.

Danas, kažemo da roditelj prvenstveno sebi mora postavi granice, na način da odredi svoje lične, individualne granice. To znači da roditelj mora da prihvati svoj lični autoritet, a ne autoritativnu moć.

To će mnogo lakše ići onim roditeljima koji imaju životno iskustvo odrastanja, u kojem se poštovao njihov integritet. Oni koji su slobodno izražavali svoja osećanja i misli, nisu ih potiskivali, koji su imali priliku da razviju osećaj lične odgovornosti i, uopšte, način govorenja ličnim jezikom. Lični jezik sadrži poruku i nije važno o kojoj je emociji reč.

Reči nas mogu povrediti, iskrene emocije ne mogu. Kada roditelj izražava tugu, bes, smetenost…, to je uredu. Na taj način i deca uče da drugi u porodici imaju svoje potrebe i da ne mogu dobiti uvek šta žele, tj. da u kontekstu porodičnog života postoje i pojedinci.

Drugi razlog zašto se ne bi trebalo stideti je da govorimo ličnim jezikom, zato što se naša osećanja, naš temperament, emotivni padovi i uzleti upravo deo onoga ko smo. Jezik definiše granice, izražavanje osećanja odražava toplinu kontakta. Često zaboravljamo da toplina svakog odnosa nastaje iz dva izvora: iz onog što nas spaja i onog što uzrokuje trenje.

I, U PRAKSI, KAKO KORISTITI LIČNI JEZIK?

Kada se određuju granice, bolje je koristiti se ličnim jezikom (poput: “Želim…”), umesto da izgovaramo naredbe (poput: “Ne smeš ulaziti u cipelama u stan!”). Kada osoba izražava pravila u svoje ime, a ne kao opštevažeće istine, deca će poštovati granicu osobe.

Niko ne voli da ga napadaju i obasipaju pravilima jer tada imamo sklonost da se osećamo neodgovornim, krivim, malenim, osobama koje ne mogu ništa ispravno da urade. Deca, kao i odrasli su spremnija da sarađuju kada osećaju da ih uvažavaju i poštuju.

 Lične granice izražavaju želju pojedinca, npr. kao kada kažemo: „Ne želim da sad sviraš gitaru. Treba mi malo mira.“ Kada govorimo ličnim jezikom i izražavamo vlastite emocije ne povređujemo druge. Ono što povređuje su reči, nikada iskrene emocije. Lični jezik – Želim, Ne želim i slično – deluje samo ako je zaista ličan. Lični jezik je neprocenjiv u spašavanju ne samo našeg odnosa s decom, nego i odnosa s partnerom, kolegama, roditeljima, prijateljima – i sa nama samima.

Naravno da ne možemo biti savršeni u svim svojim nastojanjima i to je potpuno ljudski. Nekada ćemo i povrediti tuđe granice, raniti drugu osobu, ponekad i poniziti. I to je ljudski, sve dok ih na taj način ne okrivljujemo ili prenosimo stav da smo mi uvek u pravu.

Učeći decu svojim primerom, kroz zajednički odnos, kroz iskustvo koje stiču unutar porodice, pomažemo im da nauče kako se zauzeti za sebe, unutar porodice i izvan nje.

Polazak u vrtić je težak, kako za decu tako i za roditelje. Očekivano je da dete burno reaguje, da plače, da Vas doziva, ali Vi ste roditelj i treba da budete na visini zadatka jer ćete tako olakšati svom detetu.

Budite smireni, nikako detetu ne pokazujte svoju zabrinutost, ili žalost što ga ostavljate;

– Nemojte se iskrasti bez pozdrava sa detetom.

– Izađite odmah pošto ste se pozdravili. Ne otežavajte mu otegnutim opraštanjem. Koliko god vam bilo teško oslobodite se ručica, koje su Vam se uhvatile za nogu i pozdravite se na uobičajen način, mašući i osmehujući se i govoreći umirujuće reči („mama, tata idu na posao i doći će po tebe…” ). Zatim krenite bez osvrtanja!

Prvi dan i rastanak

Trudite se da ne pokazujete svoje uzbuđenje, delujte samouvereno, sigurno. Trudite se da delujete vedro i raspoloženo da dete ne bi zbog vaše napetosti i oklevanja osetilo da nešto nije u redu, a znamo koliko je teško gledati dete kako plače.

Krizni trenutak

Roditelji bi trebalo da znaju da je trenutak rastanka krizan i da se većina dece nakon što roditelj ode primiri i zaigra. U vrtiću su vaspitačice obučene da adaptiraju decu i ponudiće detetu kako igračke, tako i nežnost i zagrljaj da bi se dete što pre osetilo sigurnim i zaštićenim.

Iako se rastanak smatra kriznim trenutkom, pravi krizni trenutak je trenutak kada ste obećali da ćete doći po dete. Ispunjenje ovog obećanja daje sigurnost Vašem detetu, dok neispunjenje budi još veće strahove. Znamo da mala deca ne znaju da gledaju na sat, ali vrlo dobro znaju odrednice kao što je posle užine, pre spavanja, posle ručka!!! Zato kada govorite da OBEĆAVATE detetu kada ćete doći držite se ovih odrednica, obavezno poštujte svoje obećanje. Svako kršenje dogovora može značajno poljuljati poverenje u Vas i otežati proces adaptacije.

Nakon vrtića

Provodite planirano više kvalitetnog vremena sa Vašim detetom. Ovo mu daje ravnotežu u ovom teškom periodu. Radite sve ono što Vaše dete voli, šetajte, posetite baku, idite u igraonicu, posvetite vreme Vašem detetu onako kako ono želi.

Odložite polazak u vrtić

Ako ste se upravo preselili u novi stan, rodila Vam se beba, dete je duži period imalo zdravstvenih problema ili se neke druge velike promene dešavaju u detetovom životu, najbolje je da odložite polazak u vrtić. Dozvolite detetu da prihvata i savlada postojeće promene, da ojača i bude spremno za vrtić.

Ako ste roditelj deteta koje ide u vrtić ili mlađeg školarca, možda vam je nekad neko savetovao da svom mališanu, kada dođete po njega u vrtić, ne postavljate to čuveno pitanje: “Šta ste danas radili?”. I verovatno ste se zapitali, pa zaboga, kako da ne pokažem interesovanje za sopstveno dete, kako da ne pitam, kako ću onda znati šta rade u školi? Deluje toliko normalno i prirodno da nekoga koga volite najviše na celom svetu, a niste ga videli čitav dan, pitate kako je proveo vreme. Mnogi to posmatraju i kao način da se deca nauče osnovnoj kuturi i lepom ponašanju – uljudno je pitati nekoga koga sretneš kako je i šta radi. Kod nas čuveno: “Šta ima novo?”. A jeste li primetili koliko često na ovo pitanje dobijete kao odgovor jedno kratko: “Ništa”. Pa, ako odrasli ljudi ne mogu u trenutku da se sete šta je to novo što im se dešava i što bi trebalo da vam saopšte, kako očekujete to od male dece?

Dakle, ono što pre svega treba da znate, jeste da vaše dete, ako je mlađe od pet godina, živi u trenutku. To znači da, kada dođete da ga pokupite iz škole, on uživa baš u tom trenutku kada ponovo ugleda vas, najvažniju osobu u svom životu. Ne kvarite mu radost postavljanjem pitanja: “Kakav je bio tvoj dan?” ili “Šta si radio danas?”, već ga pustite da uživa u tome što je ponovo s vama, a vi učinite isto. Osim što ćete detetu oduzeti taj momenat sreće, verovatno nećete dobiti ono što ste tražili. Jer vaše dete neće imati spreman odgovor pošto mu je sekund pre nego što ste ga pitali na pameti bilo jedino to koliko je lepo što vas ponovo vidi. Deca uživaju u trenutku i nisu u stanju da, kad im postavite ovakvo pitanje, odgovore onako kako biste očekivali. Sposobnost da opišu svoj dan u vrtiću i ponove ono što im se tamo dešavalo imaju starija deca.

Osim toga, ako im to pitanje postavljate svakog dana, može im postati odbojno jer će osećati obavezu da daju neki odgovor iako ga u tom trenutku nemaju. Tako stvarate nepotreban pritisak. Ako dete zna da ćete ga, čim dođete u vrtić, odmah pitati šta su danas u radili, postoji i mogućnost da će odgovoriti nešto što možda zna da bi vam se dopalo ili će pomenuti neku aktivnost koje se prvo seti.

Takođe, to vam možda nije palo na pamet, ali deca ne posmatraju svakodnevne aktivnosti kao odrasli. Ono što bi se nama činilo važnim (recimo nova pesmica) njima možda nije vredno pomena. Drugim rečima, koliko god da nama svaka, i najmanja aktivnost koju deca imaju u vrtiću deluje važna, u njihovim malim glavama, to je sasvim drugačije – dan kao i svaki drugi.

Pa, kako da onda, kao roditelji, dođemo do tih dragocenih informacija? Kako da razgovaramo sa svojom decom i saznamo kako su proveli dan, a da to pri tome ne izgleda kao forsiranje i stvaranje pritiska detetu?

Jednostavno – primerom.

Dajte im primer kako bi trebalo da komuniciraju o tome kako su proveli dan. Ovo možete učiniti razgovorom s drugom odraslom osobom ili starijim detetom, dok mlađe dete sluša, ali i u razgovoru s vašim mališanom za koga imate tako mnogo pitanja.

Evo, na primer, došli ste po njega u vrtić. Vidite njegovo slatko i veselo lice i odmah mu kažete: “Zdravo, baš se radujem što te vidim ponovo!”. On će verovatno reći nešto slično. Dakle, u tom trenutku kada posle 8 ili 9 sati konačno ponovo vidite svoje dete, ne dozvolite sebi da ga zapitkujete. Ni vaspitačicu. Ni druge roditelje. Ne uzimajte ni telefon u ruke. Jednostavno razgovarajte sa svojim detetom. Dok pešačite ili se vozite kući, ispričajte mu kako je prošao vaš dan – šta ste na poslu radili, da li vas je neko naljutio ili posebno obradovao, kako vam se dopao ručak… Posle svake informacije koju date detetu o svom danu, napravite malu pauzu. Možda će želeti nešto da vas pita ili ga možda podsetite na nešto važno što se njemu desilo pa želi s vama da podeli.

Na ovaj način ćete pomoći detetu da shvati šta je to zapravo što se dešava u toku njegovog dana, a vredno je priče i pomena. Vremenom, ovim pristupom davanja primera, vaše dete će samo osetiti potrebu da i ono vama kaže kako je provelo svoj dan u vrtiću. Dozvolite mu da sam dođe do toga, da sam razvije osećaj i potrebu da podeli važne informacije s vama. To će vaš razgovor učiniti daleko sadržajnijim i smislenijim, a vi ćete biti nagrađeni i jednim i drugim – i osmehom svog deteta kada vas ugleda na kraju dana i informacijama o tome šta je danas novo naučio u vrtiću!

PONAŠANJE RODITELJA KOJE ĆE OLAKŠATI DETETOVU ADAPTACIJU NA JASLE:

• Gradite pozitivan stav roditelja prema uključivanju deteta u jasle.
• Razvijajte poverenje u osobe koje će se u jaslama brinuti o detetu.
• Redovno dovodite dete u vrtić. Svakodnevnim dolaskom dete uči sled radnji (dolazak u vrtić – odlazak roditelja – boravak u vrtiću – povratak roditelja nakon određenog vremena).
• Donesite stvar za koju je dete emotivno vezano (dudu, flašicu, omiljenu igračku, i sl.) i uz koju se može umiriti.
• Pre polaska u jasle raspitajte se o ritmu življenja u vrtiću i postepeno sa njim usklađujte i kućni režim (obroci, spavanje, boravak na otvorenom…).

KADA OSTAVLJATE DETE U JASLAMA POŽELJNE SU SLEDEĆE REAKCIJE:

• U terminima koje dete razume, definisati količinu vremena koju će provesti samo bez roditelja (npr. „…idem da kupim novine, idem na posao“ i sl.).
• Naglasiti potpunu verovatnost svog povratka („…kad to obavim doći ću po tebe“).
• Navesti sestru-vaspitača kao osobu koja će se brinuti o detetu („…vaspitačica, njeno ime, će te čuvati dok se ja ne vratim“).
• Definisati aktivnosti u koje se dete može uključiti za vreme boravka u vrtiću („…ti se igraj sa kockama dok se ja ne vratim po tebe“).
• Kratko se opraštati sa detetom. U protivnom, roditelj ostavlja utisak nepoverljive i nesigurne osobe što nepovoljno utiče na dete.
• Pokažite mu da ga volite i kada ono odbija ostanak u kolektivu.

ŠTA MOŽE OTEŽATI ADAPTACIJU:

• Nesiguran, zaplakan roditelj.
• Roditelj koji ne oprostivši se od deteta, doslovno pobegne.
• Roditelj koji od svog deteta traži dozvoju za odlazak („Mogu li sada otići?“; Reci mi kada mogu otići!“ i sl.).
• Roditelj koji se dugo zadržava na vratima vrtića ili stalno viri kroz ista i sl.
• Roditelj koji pokušava da ubrza adaptaciju, tzv. „bacanje deteta u vatru“ tj. ostavlja dete u jaslama odmah ceo dan. Na taj način dete može da stvori otpor prema vrtiću. Zato se preporučuje da dete prvo vreme u vrtiću boravi kraće, prilagođavanje treba da bude postupno (npr. pola sata/sat vremena prvog dana, zatim dva do tri sata drugog dana itd.), o čemu se treba dogovarati sa setrom-vaspitačem. Na taj način se dete postepeno upoznaje sa prostorom, drugom decom i sestrama-vaspitačima. Ritam i brzina adaptacije različiti su za svako pojedino dete.
• Roditelj koji ne komunicira sa sestrama-vaspitačima o tome kako one procenjuju potrebni ritam adaptacije. Sopstvene procene „od oka“ mogu biti sasvim pogrešne.

KOLIKO TRAJE ADAPTACIJA DECE?

Prosečno trajanje prilagođavanja dece na jaslice je oko 15 dana. Međutim, ne treba se zabrinjavati ako ovaj proces potraje duže – pojedina deca su osetljiva na promenu ritma i uslova života. Ovo razdoblje adaptacije kod dece prolazi relativno bezbolno i bez posledica.

Drage mame i tate,

Često ste suočeni sa situacijama u kojima vaša deca ultimativno očekuju od vas da ih nosite. Da li je to dobro, zdravo i korisno, kako za njih, tako i za vas pokušaćemo da otkrijemo. Sabrali smo, podelili i pomnožili mnoge glasine i lekcije, iskustveno i naučno dokazane, savete starijih, naučena ponašanja od predaka, stručna mišljenja specijalista i odlučili da sve te vesti podelimo sa vama.

Nošenje deteta još kad je sasvim mala beba ponekad se čini kao zahtevan i naporan fizički posao. Ova navika, za samog roditelja i njegov skeletni i mišićni sistem u organizmu predstavlja veliki teret. Ponekada vam se čini da ste preumorni od svih dnevnih obaveza i da vam nošenje deteta stvara jos jednu otežavajuću okolnost u samom vaspitanju, posebno ako se mališan navikne i želi biti “na rukama” veći deo dana.

Vratimo se na početak !

Dok se beba još razvija u stomaku ona sluša otkucaje srca svoje majke, čuje prigušeno njen glas i ostale glasove koji se prenose putem vibracija. Takođe, temperatura majčine utrobe kao i biohemijski procesi su prave male predstave u kojima učestvuje i vaša beba, nekada kao nemi posmatrač, a nekada kao “aktivni učesnik u akrobacijama”. Njen mozak pamti sve te situacije i vremenom stvara određene refleksne pokrete. Stručnjaci kažu da je svaka trudnoća posebna i drugačija avantura kako za organizam trudnice tako i za njenu bebu.

Rađanjem se beba fizički odvaja od majke i potpuno je spremna da individualno diše, jede, napreduje i bori se. Sve polako kreće svojim tokom, međutim fizički kontakt između roditelja i dece ostaje zauvek ona tačka spoja u kojoj  prenosimo emocije, toplinu i energiju. Uglavnom su i deca i roditelji i davaoci i primaoci. U prvih godinu dana zivota, deca svojim ponašanjem i neverbalnom komunikacijom prosto traže da ih nosite. Jos uvek ne mogu da pričaju i da vam objasne da im je najudobnije i najsigurnije u vašim rukama i toplom zagrljaju. Naslonjeni na vas, osluškuju ponovo otkucaje vaseg srca, crpe toplotu, ponovo ih raduju i smiruju vibracije vašeg glasa.

Takođe, postoje dokazi da nošenje dece podstiče neurološki razvoj mirisanjem i dodirivanjem roditelja, donosi im bolji osećaj za ravnotežu osećajuci roditeljev ritam tela i kretanja. Ne zaboravite ove činjenice čak i dok tragate za pravim rešenjem kako da vaše dete odviknete od nošenja.

Znamo da je i majkama i očevima nivo hormona zaduženih za osećaj sreće i nervno rasterećenje na visokom nivou dok u zagrljaju imaju svoje dete. Iako različite kulture polaze od niza oprečnih stavova, često ćete čuti na Balkanu, da je za vaspitanje deteta loše, da kako se narodski kaže “dete navikne na ruke”. Tradicionalni pogledi na roditeljstvo, bezmalo su posledica načina života naših predaka, određenih pogrešnih verovanja i nedovoljnih znanja iz oblasti Psihologije  i Pedijatrije.

Bilo kako bilo, nošenje deteta u naručju predstavlja “produžetak trudnoće” posebno za bebu. Ono pospešuje razvijanje osećaja bliskosti, utiče pozitivno na izgrađivanje poverenja i jačanje uzajamnih emocija. Primetili ste da se vaše dete oseća spokojno i najbezbrižnije u vašem zagrljaju, ne čini vam se, u pravu ste! Ovo potvrđuju i mnoge naučne studije koje kao esenciju roditeljstva vide fizički kontakt između roditelja i deteta.

Kako dete raste njegovi pogledi na svet oko sebe i interesovanja se menjaju. Ukoliko živi u skladnoj, pozitivnoj porodičnoj atmosferi njegove težnje za izazovima biće usmerene na samostalno istraživanje koje će nekada trajati satima. Međutim, kada oseti čak i malu dozu nelagodnosti ili straha instiktivno će trčati u mamin ili tatin zagrljaj. Ta stalna nesvesna borba u malom biću između samostalnih akcija i ispitivanja i vaše potvrde da je u roditeljskom naručju najsigurnije ostaće sve do zrelosti nevidljiva klackalica na kojoj svakih malo preteže jedna strana.

I ne strepite da ćete vaše dete bespovratno razmaziti. Kako budu rasli tako će se sve više odaljavati.

U nekim delovima sveta svakodnevne obaveze majki i očeva, surova borba sa prirodom i klimatskim uslovima ne dozvoljavaju im da se dugo zadržavaju u kući, zato decu nose u improvizovanim kengur torbama. Naročito u zemljama Latinske Amerike,  Afrike i Dalekog Istoka gde se oduvek praktikuje nošenje beba i dece. U ovim društvima bebe su najčešće aktivno uključene u život odraslih i nošene na grudima, boku ili leđima majke, oca ili starije braće i sestara gotovo tokom čitavog dana. Takav pristup odgajanju dece dovodi do značajnih napredovanja u razvoju socijalnih veština i emocionalne inteligencije kod dece.

Gledajući vas, vaša deca uče i upijaju sve, čak i ono što vam je nezamislivo. Dok se nose mališani u velikoj meri animirani ponašanjem roditelja, proučavaju vašu mimiku lica, visinu tona koji koristite u komunikaciji u određenim situacijama, govor vašeg tela i kasnije nepogrešivo znaju vaš karakter, koji prisvajaju i ugrađuju u sopstvenu ličnost.

Zapitaćete se naravno ko tu koga animira, ko je na kraju glumac a ko publika.

Brzi dečiji mozak obrađuje milione informacija i svakim trenom uči. Tako mali “pametni kompjuter” neće propustiti da zabeleži u nekom “skrivenom fajlu” čak ni stvari koje bi vi rado zaboravili.

Dragi roditelji, ponosni dobitnici malih pametnjakovića, sami procenite koliko, kada i u kojim situacijama treba da nosite svoje luče. Mi vam savetujemo da ih volite, grlite i ljubite svakoga dana sve više.

Dečiji parkići su postali prave male oaze u sred velikih betonskih gradova, nepreglednih nizova zgrada i parkinga za automobile. Često su urbanističkim, arhitekstonskim i građevinskim projektima oivičeni širokim pojasom zelenila mada ima dosta i onih koji u svom samom prostoru za igru imaju poneko drvo ili široki žbun. Pored toga što je najzdraviji boravak u zelenilu postoji i onaj opuštajući i rasterećujući efekat koji priroda ostavlja na svakog čoveka i dete. Ovde su se i najhrabriji i najstidljiviji opustili, pre ili kasnije , nisu odoleli izazovu na koji imaju pravo samo deca. Od smeha do po koje suze, u trku i skoku, avantura je zagarantovana.

Parkići su takođe mesta gde se pored igre i fizičke rekreacije deca upoznaju sa svojim vršnjacima i ostalom decom, tako da su u dečijem svetu oni sinonim za zabavan društveni život i upoznavanje. Neretko ćete ćuti od neko ima druga jos iz parkića. Ta sreća da prijateljstvo traje još od malih nogu jedno je od najvrednijih priznanja koje savremeni čovek može da ima.

Pojedini parkići imaju bezbednu podlogu, interesante sprave za penjanje, klackalice, vrteške i ljuljaške najrazličitijih oblika i dimenzija. Igra na otvorenom, čini nam se kao retka “porcija slobode” koju svom detetu mozemo priustiti. Tu je sve manje ili više podređeno deci, to je prostor kojim oni caruju.

Kako i u kojoj meri igra u parkiću podstiče kreativnost u samostalnoj igri napolju?

Na ovo pitanje odgovor daju stručnjaci iz oblasti Radni terapeut koji se bave sveobuhvatnim istraživanjem vezanim za prednosti i nedostatke koje dečija igra u parkiću donosi.

Svakodnevno viđamo slične situacije po dečijim parkićima: Deca se igraju, koriste vrteške, klackalice i ljuljaške uz prisustvo roditelja koji pokušavaju sve više da kontrolišu tu istu igru. Podstaknuti stalnim, imaginarnim, neretko neopravdanim strahovima, roditelji često baš tom kontrolom postaju režiseri i scenaristi dečije mašte i najbezbrižniji period u odrastanju kreiraju po svojim merilima. Deca, kao posledicu takvog vaspitanja, ispoljavaju ponašanje koje možemo okarakterisati kao nedovoljno zrelo. Konflikti i rasprave oko toga ko će se sledeći ljuljati, ko želi sa kime da se klacka a sa kim ne želi, koliko dugo ko koga čeka da siđe sa omiljene vrteške, često rešavaju roditelji. Psiholozi ukazuju na oprez! Roditelji po njihovom mišljenju trebaju da nadgledaju dečiju igru, predvide realne opasne sitacije i reaguju na vreme. Međutim samu interakciju između dece trebaju da prepuste samoj deci. Ne smeju rešavati konflikte umesto njih. Još dok je dete malo, nesigurnim hodom doćiće do tuđe lopte ili kantice u parkiću, shodno pravilima lepog ponašanja, roditelj će mu uzeti iz ruku tuđu stvar i vratiti je vlasniku. Te situacije deca pamte, na to smo ih mi naučili, kasnije u vrtiću dele zajedničke igračke, imaju zajednički prostor u kome imaju ista prava. Vaspitači su osobe čije ophođenje treba oponašati. Nikada ih nećete videti da se svađaju između dva deteta, da podižu ton ukoliko je neko bio nevaljao, pažljivo prate ponašanje dece u igri i kasnije tom analizom individualno podstiču razvoj potrebnih osobina na kojima sa detetom treba raditi. Deca moraju ostati deca, da bi kroz igru naučila kako odrastati. To nije nešto što roditelji trebaju učiniti umesto njih, a čine to jer misle da ce svojom reakcijom uspeti nekako da zaštite svoje dete i umire tuđe dete. Svađe, mirenja i obostrana izvinjenja su nešto što deca u dobu od četvrte godine na više trebaju da imaju usađeno unapred, kućnim vaspitanjem i pravilnom pedagoškom edukacijom. Ne osećajte se odgovornim baš za svaku reč ili postupak koji vaše dete odluči da primeni u igri, ne intervenišite bez potrebe, druga deca kao i vaše baš u tom trenutku uče važne životne lekcije jedni od drugih. Stiču osećaj za pravdu i pravičnost ili počinju negodovati nad nepravdom. Na toj maloj pozornici prepunoj suprotnih karaktera i likova i vaše dete se bori za ravnopravnost, na svoj način. Jednom kada se kockice sklope mogle bi se tu roditi i prve simpatije, najbolja drugarstva i nezaboravni zajednički provodi u bezbrižnom carstvu dečije igre. Svakodnevno posećivanje parkića stvara detetu naviku u druženju i emocije kao što su radost, sreća, uzbuđenje, pobeđivanje i još mnogo drugih.

Drage mame i tate, bake i deke, tetke i kume, budimo iskreni, šta bi sada dali da nas neko bar na par sati vrati u detinjstvo u omiljeni parkić? To su slike i anegdote koje se pamte ceo život.

Posećujte parkiće, vodite vašu decu što više napolje, ne animirajte ih televizorima, tabletima i telefonima. Pustite ih da pronađu svoju veselu družinu i osvoje sve avanture koje im pruža detinjstvo.

Ne slušajući vas, dete dobija vašu pažnju. Ali, biti dobar slušalac, pomaže mališanu da efektivno brže uči, uočava znake opasnosti, bolje se slaže sa vama i svojim vaspitačem, kao i ostalim odraslim osobama – očekuje se da ih poštuje, i stvara bolje prijatelje.

Postoje razne jednostavne strategije – koje će, kada se konstantno sprovode, naučiti vaše dete veštinama koje su mu potrebne da bolje shvati i razume. Nikada nije previše rano da počnete da učite vašeg mališana. Dete koje je tek prohodalo, možda vas neće slušati tako dobro kao petogodišnjak, ali će vaš način obraćanja privući njegovu pažnju. Spustite se na detetov nivo

Ono što svaki roditelj shvati pre ili kasnije, vikanje sa “visine” (čak i iz druge sobe), retko postiže željeni efekat. Spustite se dole, kleknite ili podignite vašeg mališu, tako da možete da ga pogledate u oči i zadobijete njegovu pažnju. Dete će mnogo pažljivije da vas sluša kada, na primer, ujutru sednete pored njega za sto, u vreme doručka, i podsetite ga da pojede dorucak Ili kada uveče sednete pored njega na krevet – da mu kažete kako ćete uskoro da ugasite svetlo.

Iako svi doživljavamo stahove tokom celog života, često nam je teško da prihvatimo činjenicu da se deca, kao i odrasli, plaše raznih stvari. Ona to nekada izražavaju otvoreno, a nekad čuvaju samo za sebe. Naše društvo kaže da je onaj koji se plaši kukavica, a dečaci su zahvaljujući rodnim stereotipima, u ovoj podeli mnogo gore prošli – hrabri dečak ne sme da se plaši.

Odrasli često potroše više vremena i energije u uveravanju deteta da nema čega da se plaši, umesto da mu dozvole da upozna svoje osećanje, da ga izrazi i na kraju da mu pomognu da ga prevaziđe. Roditelji u želji da zaštite dete često kažu „ne plaši se“ „nemaš čega da se bojiš“ i sl. – a deca su sklona da poslušaju svoje roditelje (koliko god to nekim roditeljima zvučalo neverovatno ponekad), i onda gurnu svoj strah duboko u sebe.

Čitanje neke knjige o osećanjima može da bude dobar način da se započne razgovor o tome šta ljudi osećaju. Ono što deca treba da znaju je da svako ima osećanja, da se ona mogu izraziti, podeliti, da se o njima može razgovarati, da je moguće birati način izražavanja osećanja, da naše senzacije, mišići i telo govore o tome šta nam se dešava. Kada ih upoznajemo sa raznovrsnostima osećanja pomažemo im da dođu u dodir sa sopstvenim.

U igri se menja odnos između deteta i odraslog, koji prestaje da dominira.

Funkcija odraslog se tako vraća prirodnoj ulozi učitelja i saradnika. Dete u igri zapaža posledice svojih akcija, što kod njega razvija osećaj da je okolina predvidiva i dostupna kontroli, kao i da može da utiče na sopstvenu budućnost.

Činjenica da dete samo u igri postavlja zadatke ili ih dobrovoljno prihvata omogućuje mu da sa odraslim stupi u partnerski odnos i da ima svu potrebnu inicijativu.

Zato kada se igrate sa detetom aktivno učestvujte. Videćete koliko će prijati i detetu i vama, provesćete tople i radosne trenutke zajedno umesto da sedeći na nekoj klupi posmatrate kako se dete samo igra.

Svi ljudi brinu i to je neosporna činjenica. Određeni stepen  brige nam omogućava da rešavamo probleme i efikasno funkcionišemo u svom okruženju. Međutim, ne brinu svi ljudi istim intenzitetom.

Roditelji koji previše brinu ne retko izgledaju izmučeno i iscrpljeno, mada su u celoj toj situaciji više izmučena od njih upravo njihova deca. Ona vrlo brzo prestaju da ispoljavaju samostalan duh i postaju zavisna od ponašanja i stavova svojih roditelja, često se osamljuju u grupi vršnjaka i deluju kao da su “u grču”. Kasnije, dete brižnih roditelja i samo počinje da biva preterano zabrinuto. Dok odrasta, dete prolazi kroz razne izazovne situacije i probleme. Snalazeći se u njima ono sazreva.

Roditelji, koji previše brinu o svom detetu paze da ne bude povređeno i stalno se trude da oni budu ti koji rešavaju problematične situacije. Na taj način detetu se ne dopušta da nauči da se samo nosi sa problemima.

Razvoj detetove ličnosti daleko više ugrožava preterana zabrinutost roditelja, nego sve one opasnosti od kojih roditelji strahuju.

U raznim priručnicima piše da vaspitanje dece počinje još dok su beba u maminom stomaku. Većina roditelja razmišlja o tome kada deca napune određeni broj godina, 3, 4, 5, a neki je saznaju i kasnije u periodu kada im deca postane tinejdzer. Kada to otkriju roditelji se pitaju “Da li smo zakasnili?”.

Dragi roditelji, nikada nije kasno da promenite metode vaspitanja  kod svoje dece. Naravno lakše ide kada su deca mlađa, ali rezultati se uvek vide. Donesite odluku kakav roditelj želite da budete i postupajte u skladu sa tim.

U detinjstvu se braća i sestre najčešće slažu kao “pas i mačka”, ali njihova ljubav je i tada snažna i nežna. Drugačija od svih ostalih. Brat i sestra se vole na najposebniji način, čak i kada se glasno svađaju i jedno ispred drugog istupaju kao ljuti rivali. Oni koji nemaju tu privilegiju, mogu samo da im zavide. Ljubav između brata i sestre je specifična i prolazi kroz više faza. U ranom detinjstvu dominira netrpeljivost praćena nerazumevanjem i ljubomorom, jer se deca bore za roditeljsku pažnju. Devojčice su često nežnije, pa su i odrasli blaži prema njima, favorizuju ih pošto su slabije, što dečake nervira i zato pokušavaju da dokažu da su njihove sestre negativci.

Ne bi trebalo da insistirate da se slažu u svakom trenutku i oko svega, da ih kažnjavate ako jedno drugo ignorišu, jer je prirodno da se deca u detinjstvu traže, a ne da im se nešto nameće. Pustite ih da se vole i svađaju, ali naravno, reagujte ako se tuku i povređuju. Nemojte da zauzimate ničiju stranu, nego negujte ravnopravnost, jer je to jedini način da se zbliže.